Vinski putevi u visinama- vina Vlahovića  u srpskoj avio kompanji 

To je prestiž.  Vina vinarije “Komuna”: Muscat Petit Grain i Merlot su u avionima  kompanije  Air Serbia. U godini kada srpska nacionalna kompanija slavi jubilej, 95 godina od osnivanja, sjajnim  slovima ispisuje se uspjeh fruškogorske vinarije “Komuna” koju je osnovao   Nebojša Vlahović  porijeklom Crnogorac, koji je  djetinjstvo proveo u Baru. Čovjek bogate radne  biografije koji se nakon jedinstvenih poslovih uspjeha u građevinarstvu u  svjetskoj metropoli Moskvi posvetio  agroturizmu u Vojvodini. Supruga Božana velika je podrška u životu, kao i u odluci da kupe   napuštenenu  vodenicu na Fruškoj gori i oko nje desetine  hektara zemlje  gdje se bave vinogradima, proizvodnjom vina,  turizmom, voćarstvom.

Sin Matija je završio studije ekonomije u Engleskoj, i zadužen je za vođenje vinskog podruma, a Marko turizam i ugostiteljstvo u Švajcarskoj i on kreira turističku ponudu na vodenici. Ćerka Maja živi u Londonu.

Primorski portal: Kako su Vlahovići uspjeli da  vina vinarije “Komuna”  vinu u visine i milionima putnika Air Serbia  ublaže strah od visine ili letove ka svim merdijanima učine ugodnijim?

 Učestvovali smo na konkursu. „Komuna“ nije  nepoznata vinarija, ali ima u Srbiji mnogo većih i poznatijih. Vjerovatno se  nacionalnoj avio kompaniji svidjela ta naša  priča jer smo  malo  drugačiji od ostalih, čak i flaša i etiketa izgleda drugačiji. Vjerovatno su u Air Serbia željeli da pokažu da postoji nešto drugačije u najvećoj zemlji Balkana. Ne mislim da je kvalitet bio presudan,  vinarije koje su učestvovale  imaju vrhunsko grožđe, dobre enologe, vrhunska vina.  Vjerujem da je naša različitost njih privukla da nas odaberu.  Godi   to zaista, da neko od drugara leteći biznis klasom postavi sliku na društvenim mrežama, ili nam  pošalje fotografiju dok  pije  vino naše vinarije „Komuna“. Ponosni smo.

Primorski portal: Skoro deceniju se bavite proizvodnjom vina koja se nude u prestižnim restoranima Beograda i šire, a čija je ideja da učestvujete na konkursu za odabir vina za nacionalnu avio kompaniju?

Sin je došao na tu ideju. Air Serbia u svojim avionima servira vina u malim flašicama, što nije čest slučaj da se vina pakuju u takve ambalaže. Međutim, meni to mnogo lijepo izgleda, ta pakovanja kad imate kompletnu paletu. Insistirao sam  da imamo vina i u toj ambalaži. Kad je Air Serbia objavila da traži novo vino za svoje avione, za svoju biznis klasu, imali smo već sve spremno – ambalažu, etiketu, .. ne znam koliko je vinarija  učestvovalo na tom konkursu, ali pretpostavljam dosta .

Primorski portal: Zauzeli ste visoku poziciju na vinskoj mapi Srbije, po čemu je prepoznat asortiman  „Komune“?

Da, zauzeli smo poziciju na vinskoj mapi Srbije, ljudi nas prepoznaju  jer imamo neka vina koja drugi nemaju, to je neka moja „fiks“ ideja. Radimo pjenušavce, sajdere, koje niko ne radi, vina od jabuke, desertna vina…

Kad čovjek povuče paralelu sa razvijenim vinskim državama, to je dobro i nije dobro. U Francuskoj, u Bordou, vinarije proizvode jednu etiketu. Kod nas je to malo šareno, svi imamo po nekoliko etiketa, ali je interesantnije, ima prostora u  proizvodnji vina da se istražuje, da se mijenja. Veći je izazov i dinamičnije. Znate po klimatskoj visini, sorti, zemljištu, šta će dati koje grožđe. To je i izazov.

.

Primorski portal: Vi ste završili građevinski fakultet i osvarili  se u struci. U Moskvi radili  posao koji su priželjkivale Vaše kolege iz Rusije. U zreloj  životnoj dobi, na vrhuncu karijere, okrenuli ste novi list , vratili se na Balkan   i posvetili  poljoprivredi.

Da. Završio sam građevinu u Beogradu, vratio se u Bar pa nakon nekoliko godina iskrsla  prilika da odemo u Rusiju i otišli smo. Radio sam u Rusiji oko 17 godina… Ja sam maltene postigao sve u struci.

Moja firma u kojoj sam imao dva partnera dobila je  posao da bude vodeći izvođač na rekonstrukciji Kremlja. Rusi su se dugo opirali, nisu željeli da prihate da jednoj  srpsko-crnogorskoj firmi    daju taj posao – rekonstrukciju Kremlja. Nerado se to daje strancima. To je zaista bio značajan posao, a kad je završen razlog mog povratka je bio taj da nisam više imao specijalnih motiva da ostajem tamo i vratili smo se.

Ali, nismo došli u smislu da sam ja htio da promijenim posao, da kažem, e sad ja više nisam građevinski inženjer, sad sam poljoprivrednik.  Htio sam sporiji tempo, život sa porodicom u prirodi. Ali, pošto sam i megaloman, kupili smo jedan hektar zemlje, pa drugi, pa deseti…

Primorski portal: Zašto Fruška gora?

Radili smo u Rusiji razne objekte za bogate Ruse i najveće rukovodstvo federacije – njihove kuće, rezidencije, i uvijek sam se zgražavao cijeni zemlje. Ali, Rusima ne smeta da na placu od 20 ari naprave kuću od 3.000 kvadrata, malo okolo trotara. A ja sam rekao-  ako ikad budem pravio kuću, to će biti mala kuća, a ogroman plac. A ne mali plac, a na njemu dvorac.  Kupio sam nekih pedesetak hektara na Fruškoj gori.  U Crnoj Gori je teško kupiti toliko zemlje.  Cijene zemlje u Srbiji su pristupačnije. Takođe,  ne vidim perspektivu razvoja poljoprivrede u Crnoj Gori, iz prostog razloga jer čovjek koji dođe sa strane i riješi da se bavi vinogradarstvom, nemoguće mu je da za početak kupi zemlju.

Božana je Beograđanka, pa smo tražili neki kutak koji bi bio na pola sata od Beograda,  a moralo je barem malo da me podsjeća na moju Crnu Goru. Tražeči taj kutak, obišao sam sve što postoji oko Beograda, i kad sam čuo da se prodaje ta stara vodenica iz 18. vijeka koja se nalazi na jednom potočiću, na obali jezera, shvatio sam da je to baš ono  što  tražim. Kupili smo tu staru vodenicu, pa se širili. Srećna okolnost je što Fruška gora ima veliku tradiciju proizvodnje vina.

Primorski portal:  Nastavili ste tradiciju tog mjesta?

Nisam ciljano kupio zemlju da bih se bavio vinogradarstvom. Tražio sam zemlju na kojoj bih napravio vikendicu, ali da bude malo veća, da ima jezerce, neka voda… Ta stara vodenica je poznata u tom kraju. Posljednji vodeničari, to su bili neki Mađari koji su tu živjeli i imali  mali vinograd. Mjesto na koje smo mi došli je  pored  vodenice gdje su ljudi donosili žito da se melje. Bilo je to mjesto gdje su se putnici namjernici, putujući ka Rumi, zaustavljali kod deda Đure i tetka Klave da predahnu, prezalogaje… To mjesto ima tradiciju, ali kad smo mi došli to je bilo zapušteno, devastirano, ali  već poznato.

Primorski portal: Kad ste zasadili Vaš prvi čokot?

Bilo je to 2013. godine kad smo  počeli da sadimo vinograde. I  dan danas pomalo sadimo, ali se nećemo puno širiti. Imamo sedam  hektara pod vinogradima,  30-ak hiljada čokota. To za crnogorske uslove predstavlja dosta veliki vinograd, ali za taj kraj gdje mi živimo je solidno, optimalno, možda zasadimo još nekoliko hektara.

Primorski portal: Vi ste građevinski inženjer, gradili ste objekte koji fasciniraju oko, a koliko uživate u poljoprivrednim poslovima gdje su više zadovoljena druga čula?

Ne shvatam ovo kao posao, jer da sam ga tako posmatrao, ne bih nikad ni krenuo da se bavim vinogradarstvom. Pokreće me ljubav. Ne samo prema proizvodnji  vina, nego taj  kontakt s prirodom. Ko hoće da zaradi brzo nvoac, neće da zalazi u vinogradastvo, nego će kupiti jeftino grožđe, da ga ne bi boljela glava hoće li pasti kiša, hoće li grožđe napasti neka bolest…

Ovo  čime se mi bavimo je zaokružen ciklus, i sve kreće iz vinograda. Vinograd ne traži gospodara, nego traži slugu.Taj  posao ni danas, a ni u dogledno vrijeme ne može da donese profit. Imamo dva sina koja su sebe prepoznala u tome, i ja im sa zadovolstvom prepuštam Konunu. Vjerpovatno ću tražiti sebi neko drugo mjesto. Volim da se igram, da eksperimentišem, i u našoj vinariji pravimo vina koje drugi ne proizvode, jer bi bilo možda dosadno da ponavljamo svake godine jedno te isto. A vino je svake godine drugačije.

Sad tražim neki kutak za sebe, a ja ću u malom kutku početi da proizvodim mikrovinifikacije.

Primorski portal: Enolozi kažu da se vno pravi u vinogradu. Da li se rukovodite preporukama struke?

–

Struka treba da kaže posljednju riječ . Naravno,  konsultujemo se sa strukom da bismo postigli vrhunske rezultate. Kad sam podizao vinograd, zamolio sam prijatelja,  jednog od najvećih autoriteta u vinogradarstvu, da mi pomogne da podignem taj vinograd. Dakle, nisam pokušavao da se pravim pametan. Mi imamo enologa, diplomiranog inžinjera tehnološpkog fakulteta, koji nam pomaže da pravimo vino. Kao vlasnici koji smo dosta toga i naučili, možemo da definišemo šta želimo da dobijemo od tog vina. Učim, diskutujem sa stručnjacima, ali enolog i doktor  poljoprivrede imaju posljednju riječ.

Primorski portal: Proizvodnja vina u zavisnosti od spoljašnjih faktora, uslova  koji nose dozu rizika. Kad odleži, pitanje plasmana otvara novo polje neizvjesnosti. Koliko je zahtjevno plasirati vino u Srbiji?

Mislim da u Srbiji ima preko 400 registrovanih vinarija, što većih, što manjih. Ali, mislim da kvalitetan proizvod sa interesantnom pričom, prepoznatljviim stilom, nađe put do kupca. Ucrnoj Gori  ima veliki broj vinarija, međutim, vi kad uđete danas u bilo koji supermarket, nažalost, teško možete da nađete vina  malih  vinarija. Uglavnom su zastupljena vina  „Plantaža“. U Srbij je drugačija situacija, prije svega jer nema takvog monopoliste u Srbiji, kao što su ovdje Plantaže. Takođe, u  Srbiji se popije dosta vina, veće je tržište,  ali s obzirom na kupovnu moć, jasno je da su to uglavnom neka manje kvaltetna vina, u rangu od 2 do  4 eura. Vina koja mi proizvodima, i proizvođači našeg ranga su oko 10 eura.Značajne količine  našeg vina se proda po restoranima i vinotekama.

Primorski portal:Ima li „Komuna“ problem sa plasmanom?

Nemamo problem sa plasmanom u smislu što svoju proizvodnju dimenzionišemo u skladu sa očekivanjima o prodaji. Imamo dosta vinograda i velike kapacitete, ali se nikad ne trudimo da proizvdemo što više. Pametno planiramo i uglavnom sve prodamo. Može čovjek da ide linijom manjeg otpora, pa da pokuša da napravi što više vina, po manjoj cijeni i nižeg kvaliteta, međutim, mi ne idemo tim putem.  Radimo polako i postepeno, a u fokusu je  kvalitet.

Primorski portal: Da li vinarija „Komuna“  na ruti vinskih cesti Fruške gore?

Jesmo. Dolaze turisti, ali manje nego što bi oni htjeli… Ja sam htio da pobjegnem iz glamuroznog svijeta i da nađem kutak za sebe, ali očito da sam napravio grešku, jer to  što smo napravili, privuklo je pažnju. Zato smo odredili da subotom i nedjeljom budemo otvoreni za sve, a radnim danima je to naš privatni kutak. Ljudi dolaze, neki zbog našeg vina, neki  zbog prirode i ambijenta, a ima i onih koji žele da vide  objekat pod zaštitom države, spomenik kulture Srbije. Zaista bilo bi sebično s naše strane da udarimo ogradu.

Dolaze ljudi i niko se ne vrati,  a da ne popije čašu vina.Insistiramo  da nikada ne bude tu preko 40 ljudi, iako bi sigurno prostor mogao prihvatiti  300 osoba. Hoćemo koliko toliko da sačuvamo to, da bude intimni kutak.  Mjesto je zaista interesantno.Moja Božana i djeca su ga oplemenili, a mnogi interesantni i divni ljudi koje smo upoznali na Fruškoj gori, u Vinariji Komuna  obogatili su naša životna iskustva.

Primorski portal: Ima li porodični biznis budućnost na Balkanskim prostorima?

Sticajem okolnosti dok smo radili u Rusiji mogli smo  da našoj djeci priuštimo školovanje, da uče i studiraju u najboljim svjetskim školama i fakultetima.. Kćerka radi u velikoj korporaciji u Velikoj Britaniji. Marko je radio u prestižnim hotelskim lancima u Beverli Hilsu, Hong Kongu u prestižnim hotelskim lancima. Odlučio je da svoje znanje i vještine  primjenjuje  na Fruškoj Gori. Matija, takođe. Privatni posao te tjera da mnogo radiš, ali daje i fleksibilnost. Božana i ja ćemo ih podržavati. Mišljenja sam da porodični  posao ima perspektivu.