Andrija i Sanja Purlija registrovali poljoprivredno gazdinstvo: Zemlja nam daje koliko je hranimo

Sve više mladih bračnih parova okreće se poljoprivredi. Često slušamo kako mladi odlaze iz sela u grad. Ovo je priča o porodici Purlija, Andriji, Sanji, Jovani i Lazaru, koji su odlučili da se iz Bara vrate u Orahovo polje i bave svojim biznisom.

Bračni par je registrovao poljoprivredno gazdinstvo i odlučili su da žive „od plodova svoga rada“, a ne da rade za druge. Generacijama se Purlije bave različitim granama poljoprivrede, voćarstvom, stočarstvom i pčelarstvom.

Andrija objašnjava da je rođen u Orahovu polju, zaseoku na vrhu polja, ali i da je deset  godina sam proveo u Baru, oženio se Sanjom koja je rodom od Lekića, takođe iz Crmnice, iz Seoca.

– Radio sam u Baru, ali smo žena i ja ipak odlučili da se vratimo na selo. Moj pokojni otac i majka su se bavili poljoprivredom, proizvodili domaće proizvode, paprike, lubenice, a uz to su držali i krave, svinje, ovce, tako da se moja porodica cijeli život bavila time. Otac je u međuvremenu umro, majka je sa nama, ali je već u godinama. Eto ja sam nastavio tu priču. Brat nije htio, on radi u Baru kao mehaničar.

Kaže da od prvog dana nastoje da gaje proizvode potpuno zdravo i proizvode ih na ekološkim principima. Ljudi su počeli polako da prepoznaju šta znači jesti zdravo i unositi vitamine u organizam.

– Imam oko 100 košnica, i to mi je prioritet u biznisu. Pored toga, imamo četiri krmače, dvije krave, oko 70 kokošaka. Domaće proizvode prodajemo na kućnom pragu, na štandu uređenom za te potrebe. Sve je više turista koji prolaze pored ove naše lijepe rijeke Oraoštice, i naravno navrate, kupe nešto, sjednu da probaju naše domaće proizvode – kaže Andrija, i dodaje da se bave mješovitom prodajom svojih ekoloških proizvoda.

– Imamo jednog našeg kupca iz sela Sotonići, koji drži kamp, i naš je glavni kupac, te naše proizvode plasiramo njemu. Pravimo jogurt, domaći sir, jaja, med i svježe mlijeko. Što se tiče viška proizvoda, imamo stalne mušterije koje kupuju kod nas te iste proizvode kad imamo.

Kod Purlija su poslovi na gazdinstvu podijeljeni.

– Žena pravi jedno četiri-pet vrsta likera, sušimo po malo sira, stavljamo u maslinovo ulje… Zadovoljni su i svi turisti koji dođu kod nas kvalitetom naših proizvoda. Nisam se pokajao što sam se vratio, već mi je žao što to nisam ranije uradio. No, radio sam 10-15 godina kod privatnika i osjetio sam njihovu priču, ali želio sam svakako da radim svoj biznis.

Pomažu mi i ćerka koja ima 17 godina i pohađa Ekonomsku školu u Baru, te sin od 14, koji je učenik OŠ „Jovan Tomaševićˮ na Virpazaru.

Sva ova priča traje od ranog ustajanja, kaže Andrija.

– Ujutro krećemo od sređivanje stoke, pa spremanje štanda za prodaju, zatim odlazak u pčelinjak. Poslove smo podijelili. Sin i ja se više bavimo pčelama, ćerka i žena prave sir, prodaju domaće proizvode.

Naravno da se puno radi, jer zemlja daje koliko je nahraniš. Ako se baš ne potrudiš, ne možeš puno ni očekivati, a kakvi će prihodi biti zavisi i od rodne godine. Bilo je godina kada smo puno ulagali, a malo dobili. Kao, recimo, što je ova godina što se tiče pčela. Taman kad je trebao rod da bude, nastupio je kišni period. Ipak će biti nešto meda, ne onoliko koliko sam očekivao, ali ćemo uspjeti da ispoštujemo mušterije – kaže on, i naglašava da je ovo područje bogato vodom pa nemaju problema sa navodnjavanjem.

U ovoj porodici veoma bitan faktor je to što imaju dovoljno radne snage. Svi članovi su na nogama od jutra do kasnog mraka.

– Planiramo da, kad Jovana završi srednju školu, počnemo da se bavimo turizmom.  Otvorili bi auto kamp, ako se naravno bude moglo, i apartmane, čime bi ona nastavila da se bavi – zaključuje naš domaćin.