Poljoprivrednik Šaban Šabo Matezić: Uspio je onaj ko je sačuvao svoju đedovinu

Šaban Šabo Matezić iz Dobre Vode odrastao je uz rad na poljoprivrednom gazdinstvu svoje porodice, pomažući roditeljima u svim poslovima. Tako je razvio ljubav prema poljoprivredi, kojom se i danas bavi.

Zbog ondašnjih prilika u zemlji, Šabo je 1990. godine odlučio da pođe u Ameriku, a ubrzo su i supruga i djeca došli za njim.

– Mučio sam se, puno radio, ali hvala Bogu bilo je dobro. Zaradilo se, imam i danas tamo kuću. Žena je ostala, povremeno dolazi, a djeca su porasla – kaže naš sagovornik.

On ističe da je odlučio da se definitivno vrati u svoj zavičaj.

– Poljoprivredom sam se bavio od malih nogu, time su se bavili i moji roditelji, tako da sam uz njih radio sve što je bilo potrebno. Prvo sam pomagao, a onda sam preuzeo obaveze. Nakon povratka u zemlju aktivno sam se posvetio proizvodnji, uzgoju tri krave, kokoški, imam i konja, zatim držim i voće i povrće – priča Matezić i nastavlja:

– Kupili smo preko 400 stabala maslina na Svetom Viću. U početku je to bila šuma pa smo morali da raskrčimo. Na prostoru oko Željezničke stanice u Baru imamo veliko imanje, ali uzalud kad nije dozvoljena gradnja. Zato smo u maslinama napravili kuću za strica. Održali smo stabla maslina, imamo naravno i roda, nekad više, nekad manje. Uostalom, kao i kod drugih maslinara.

Priča Šabo da je prije nekoliko godina njegov stric dobio nagradu na „Maslinijadi”.

– Kako je bio već ostarao, ja sam primio to u njegovo ime. Nagrada je bila za održavanje maslinjaka.

Ima tu, naravno, posla, i radi se puno.

– Recimo, mora se krastiti, čistiti ispod maslina, kositi trava… U poslednje vrijeme krastim stabla malo više da bih ih spustio, jer su bila visoka, a to utiče i na rod. Sve što radim je sa zadovoljstvom. Što god da se tako radi na njivi, ona će uzvratiti. Često čujem kako neko kaže „ne isplati se raditi”. Ne slažem se sa tim. Ne koriste se danas volovi, mazge, konji, krampe i lopate… Danas sve rade trimeri, šege i drugi savremeni alat. Daleko je lakše, ali omladina neće na selo, a da nije bilo sela ne bi postojao ni grad.

Kad dođe žena imaju i sira i mlijeka.

– Širimo se, naravno, a u skladu sa finansijama. Moram reći da više prodajem telad nego krave. Isplativije je, jer je kilo mesa 10-11 eura, a tele je teško oko 150 do 160 kilograma. Na imanju kod željezničke stanice imam džardin i u njemu mandarine, grožđe, a na drugom mjestu ima prostora gdje kosim sijeno za krave, zatim držim i kokoške, imam i trešnje, narandže, krompir, bijeli i crni luk, paradajz i krastavce. Ustajem rano, već u 4 sata, i tako do uveče. Ipak, ne bih se mijenjao za gradski život. Mogu da živim a da ne idem na pijacu da kupujem. Radim sve sam, nemam mogućnosti da se nađe neki radnik, a mladi neće da rade – kaže on i ističe:

– Smatram da je u poljoprivredi uspio onaj ko je sačuvao svoju đedovinu.