Seosko domaćinstvo Zorana Bujića u Gluhom Dolu
Na svojoj farmi u crmničkom selu Gluhi Do, poljoprivrednik Zoran Bujić ima 23 krave o kojima brine. On i njegova porodica su u potpunosti posvećeni stočastvu i poljoprivredi.
Bujić kaže da nije lako voditi računa o tolikom krdu, ali sam sebi je gazda pa onda i bude lakše.
– Poljoprivreda je naš izbor još od ranije. Supruga, djeca i ja smo posvećeni radu na imanju, a primaran posao nam je stočarstvo. Lani smo imali 20 krava, u međuvremenu povećali na 23, a nastojaću da proširim krdo ukoliko za to budem imao mogućnosti. Svi članovi porodice su uključeni u rad. Supuga, iako ima državni posao, kao i sin i kćerka koji su studenti i pomažu koliko mogu. Što se mene tiče, ja sam stalno na farmi – priča Bujić, i dodaje da se, pored stočarstva, bave i poljoprivredom.
– Radim na svom imanju, kao i svi ostali mještani. Održavamo vinograd, držimo svinje, sadimo krompir i ostalo voće i povrće, držimo i kokoške, pčele… Pravo seosko domaćinstvo. Tako su radili i moji roditelji.
Od 2006. godine, kad je ostavio posao taksiste, Bujić je konačno odlučio da se vrati na selo.
– Nešto smo morali raditi, i supruga je prihvatila da se vratimo. I inače, pošto imam stare roditelje kojima bih često morao da dolazim u posjetu, mislim da nismo pogriješili, koliko god da je teško.
Zoran opisuje kako izgleda jedan njegov dan.
– Moj dan počinje već u 5 časova, kad ustajemo supruga i ja. Prvo se popije čaj, a onda pravac štala. Žurimo da pozavršavamo što više posla kako bi žena stigla na posao. Mi ostali nastavljamo dalje. Sin je tu dok i on ne krene da radi, pa studije, a i kćerka pomaže kad god može i kad je slobodna. Kad svi oni odu, ostajem ja. Uveče se prvo sredi štala. Koliko to sve potraje zavisi od doba godine. Ljeti je naveče do šest ili sedam sati, zimi do 3-4 popodne. Bude to dugo, i bude svakog dana. A ne mogu se izbjeći ni ostali poslovi, oko vinograda, na imanju… Možda je to sve na početku bilo komlikovano, ali smo danas baš „uigrani”, i sada već imamo neku našu rutinu.
Bujići nemaju problema oko plasmana mesa.
– Da imamo ne znam koliko, plasman nam nije problem. Svo meso nosimo u klanicu kod „Đurišića” u Bar. Eventualno, ima prostora i za neke naše stare mušterije koje dođu direktno kod nas kući. Kažem, opredijeljeni smo na meso, sir, mlijeko, a vino proizvodimo za naše porodične potrebe – priča Zoran, i dodaje da bi u štali moglo da bude više ulaganja.
– Međutim, sve što smo uradili je iz naših ličnih sredstava, nismo uzimali kredite. Samo dobijamo premije kao i ostali stočari – ističe Zoran Bujić.
