Sjećanje na Bafliju Bećović i jednu kafu u Starom Baru

„Eh, što mi nisi bliže, pa da pijemo kafu i ovako pričamo“, rekla mi je Baflija dok smo tražile sto za kojim ćemo sjesti.

Bio je vedar junski dan i čuo se žamor ljudi koji su prolazili starobarskom kaldrmom. Ugodno je pirkalo, a bile smo na spratu restorana. U ruci je držala najbjelju maramicu koju sam ikada vidjela. Završile smo snimanje u kuhinji. Pravila je japrake, a ja sam joj pomagala.

„A hoće on sad nas ponovo da snima?“, pitala je i pokazala na kolegu koji je namještao kameru.

„Hoće“, rekla sam joj, „ali samo malo. Zanima me recept za imam bajaldi.“

„Odavno ga nisam spremala, ali sve ću ti reći“, uzdahnula je.

Onda su nam stigle kafe.

„Uh, što je grka ova kafa“, žalila se.

Sišla sam po kocke šećera, a ona se dva puta izvinila i još nekoliko puta zahvalila. Razgledala je okolo i rekla da odavno nije dolazila u restoran koji već dugi niz godina drži njen sin Dino.

„Snima li on nas?“, ponovo ju je zanimalo.

„Ne još“, rekla sam. „Odmaramo malo.“

Nasmijala se.

„Ja sam stara žena više, gubim se.“

Nije se izgubila. Nijednom toga dana.

„Eto, uradi tako i uvijek će ti urmašice biti dobre“. Primakla mi se dok sam zapisivala sve što je govorila o pripremi.

„Hoće li i to biti na filmu?“, značajno je pitala.

„Neće, ovo je samo za mene, neću reći nikome“. Nasmijala sam se.

Uzvratila je osmijehom. Druga kockica šećera stajala je na rubu tacne.

„Neka, neka… Nekad i tako treba.“

„A fino je ovdje“, ponovila je, opet gledajući po restoranu. „Dobri su mi svi oni, vrijedni su. A sjećam se dana kada je rekao da će ovdje otvoriti restoran.“

I počela je da priča.

Kamera je bila ugašena, a nas dvije u nekom drugom vremenu, nekom drugom Baru. Na adresi njenog djetinjstva, u kući babe i djeda o kojima je brinula.

„Dogovor kuću gradi“, čula sam je nekoliko puta dok je pominjala supruga Aliju Bećovića, trgovca i vlasnika uljare.

„Dogovor, dijete moje.“

Rekla mi je da voli što ima sinove i da je oduvijek voljela to. I da nije mnogo patila što nema kćer.

„Ne znam, kao mlađa sam razmišljala kakav bi život mogla imati, kuda bi je put odveo, kako bi joj bilo. Nije ženama ovdje bilo lako, nije ni danas, a ipak je drugačije. Sreća, sudbina, ne znam…“

Prinijela je maramicu oku na pomen Junuza Divanovića.

„Bio je strog, strog, ali pravičan i dobar. Dobar otac. Želio nam je dobro. Bio je nastavnik, direktor škole…“

Vraćale smo se kroz decenije, malo u prve dane restorana, malo u njene prve šetnje, pa pominjale neka putovanja, pa metvicu i maslinu. Prošle smo starobarskom čaršijom uzduž i poprijeko.

Nisam željela da je umaram, ali njenih 94 godine toga dana gotovo da nisam bila svjesna. Preko puta mene bila je žena prava u stolici, jasnih misli i mirišljava, u haljini na diskretne tufnice.

Trebalo je da je pratim kako priprema japrake, a ja sam od trenutka kada sam je srela na popločanoj nizbrdici razmišljala samo o tome kako starost može da bude bistra i nježna.

Japraci u kuhinji mora da su odavno bili skuvani.

„Jesi li sve zapamtila?“, pitala je dok smo silazile. „Mlada pera, metvice i luka.“

Sve sam zapamtila.

„Ovo je moj tekst“, pokazala sam joj uramljenu novinsku stranu na zidu.

Nije me čula. Ponovila sam.

„Što pričaš to?“, rekla je i stavila ruku preko usana. „Pa mi se još od tada onda znamo, možda sam ti te japrake ja spremala.“

„E, zamislite“, počela je da govori ženama u kuhinji. „Još tada. E, šta ti je život“, rekla je Baflija i otišla do pulta da provjeri gdje joj je marama koju je skinula poslije kuvanja.

Prije skoro dvije decenije pisala sam o japracima. Tada sam ih prvi put i probala. Prilično kasno za nekoga iz Bara, ali taman na vrijeme da budu oni koje je Baflija spremala dok je kuvala u restoranu „Kaldrma“.

Ponekad se vratim u jun 2023. godine, dok mi je ona s ljubavlju, ali veoma ozbiljno objašnjava kako da ih malo uredim kada ih smotam.

Mnogo puta sam je pomenula od tada, mnogo puta brala listove loze po njenim uputstvima.

Baflija Bećović nedavno je preminula u 98. godini.

Razmišljala sam o onim kockicama šećera koje je tražila.

Rekla je da je stara žena koja se gubi.

Nijednom se nije izgubila.

Foto: PrtSc video ‚‚Majka i maslina“ – Serijal Ukusi kulture