U slavu ljubavi: O fenomenu filma ‘Svadba’ iz ugla srpsko-hrvatskih parova

Film „Svadba“ nastavlja da privlači ogromnu pažnju publike širom regiona, a veliko interesovanje zabilježeno je i u Crnoj Gori. U Baru je do sada održano čak šest projekcija, a sala Doma kulture bila je popunjena, što potvrđuje da se o ovom ostvarenju sve više govori i van granica Srbije i Hrvatske. O filmu, koji posljednjih sedmica puni bioskopske sale, pišu i brojni mediji, među kojima i BBC, koji je o fenomenu „Svadbe“, ali i o ljubavima i životima ljudi iz različitih sredina, razgovarao sa parovima čije priče podsjećaju na one sa filmskog platna.

Upravo takvom scenom počinje „Svadba“, film po scenariju i u režiji Igora Šeregija, koji je u kratkom roku postao jedan od najgledanijih naslova u bioskopima širom regiona.

„Čija je, je l’ naša?“, zabrinuti otac, okružen suprugom i majkom, preko video poziva pita sina koji im upravo saopštava da mu je djevojka trudna.

I to u dalekom Londonu.

„Naša je… relativno“, odgovara mladić, briše znoj i nekako izgovara: „Ona je Hrvatica.“

Otac, u ulozi Dragana Bjelogrlića, hvata se za glavu.

Ništa bolje nije prošlo ni sa druge strane.

„Srbin?“, usklikne njena baka i pada u nesvijest.

Scena, koja već u prvim minutima postavlja ton filma, publiku je nasmijala, ali i podsjetila na to koliko su stereotipi, predrasude i „porodične drame“ i dalje prisutne – čak i kada je riječ o ljubavi.

Film je prvo počeo da se prikazuje u Hrvatskoj, gdje ga je, prema podacima produkcije, do sada gledalo više od 400.000 ljudi, čime je postao najgledaniji hrvatski film svih vremena. U Srbiji je zabilježio oko 130.000 gledalaca, a interesovanje se širi i na ostale zemlje bivše Jugoslavije, uz posebne projekcije namijenjene dijaspori.

Režiser Šeregi već najavljuje i nastavak.

A dok se publika smije, prepoznaje i raspravlja o scenama sa platna, BBC je razgovarao sa parovima iz različitih sredina – onima koji u svakodnevici često prolaze kroz situacije slične filmskim, samo bez kamere i montaže.

Senka i Gordan: „Tema nam je baš poznata“

„Jedva smo čekali film“, prva je stvar koju kaže 37-godišnja Senka Turković.

„Tema nam je baš poznata“, dodaje uz osmijeh.

Rođena je u Zaječaru, a potom je, još od studija, duže od decenije živjela u Beogradu. Danas sa suprugom Gordanom, koji je iz Splita, živi u Zagrebu, gdje su nedavno dobili i sina.

Kaže da su tokom filma često komentarisali scene, jer se „Svadba“ na duhovit način igra stereotipima i govori o ljudima koji su naizgled različiti, a u suštini veoma slični.

„Sjetila sam se našeg vjenčanja, koje je takođe bilo na moru, kao i tog osjećaja iščekivanja i radosti zbog svega novog što je bilo pred nama“, kaže.

Dodaje da je vjenčanje bilo logistički zahtjevno – njeni su dolazili iz Zaječara, Beograda i drugih gradova, a dio gostiju bio je smješten kod njegovih rođaka.

„Bilo je to druženje od nekih nedjelju dana“, kaže.

Iako naglašava da nisu imali dramatične situacije poput onih u filmu, priznaje da je bilo komičnih trenutaka u kojima se dvije strane porodice nisu baš najbolje razumjele.

Jedna od tema u filmu je i muzika – odnosno, čija će muzika da svira.

„Muzika je i kod nas bila pitanje“, prisjeća se.

„Svirao je hrvatski bend i to pop i rok – i hrvatski i srpski – ali je bilo naznačeno koje pjesme ne smiju. Onda su nas drugovi zezali da će baš te pjesme da naruče.“

Njih dvoje su se upoznali u Beogradu.

„Svidio mi se na prvi pogled, što mi se do tog trenutka nikad nije desilo“, kaže Senka.

„Mediteranski tip, otvoren, drugačiji… Mama mi je čak rekla: ‘On ti je samo egzotičan.’“

Prvo su se družili kao prijatelji, potom ostali u kontaktu i viđali se kada je on dolazio u Srbiju, a ona u Hrvatsku. Poslije pet godina započeli su vezu, a zatim dvije godine živjeli na daljinu.

Uslijedilo je pitanje gdje će nastaviti zajednički život.

Odlučili su se za Zagreb, zbog njegovog posla.

„Bilo mi je teško“, kaže kratko.

„Preselila sam se u vrijeme pandemije, nismo mogli da putujemo, svi prijatelji su mi ostali u Beogradu i Zaječaru, a u Zagrebu nisam imala nikoga osim njega.“

Ipak, naglašava da nije imala neprijatna iskustva.

„Jezik je gotovo isti, ljudi su slični. Svima nam je dosta politike razdvajanja, sukoba i negativnih poruka o komšijama“, kaže.

„Tako da sam ovdje već sedam godina… sad nas je i troje“, zaključuje uz osmijeh.

Ivan i Dalibor

Veza Ivana Zidarevića iz Beograda i njegovog partnera Dalibora, koji je iz Zagreba, može se reći i da je istorijska.

Sklopili su 2014. prvo životno partnerstvo u Hrvatskoj.

„A pritom jedan Srbin i jedan Hrvat“, kaže Zidarević za BBC na srpskom.

„Moji prijatelji svi kažu da je on moj muž, ali pravno gledano to nije brak, već je on moj životni partner“.

Zakon o životnom partnerstvu u Hrvatskoj donet je upravo 2014. – Srbija ga i dalje nema – a prethodio mu je referendum o ustavnoj definiciji braka.

On je tada definisan kao zajednica muškarca i žene.

Možda Ivan i Dalibor pravno gledano nisu u braku, ali je proslave bilo – zvala se ona svadba, venčanje ili žurka.

„Kada smo rezervisali restoran nismo rekli koji je povod u pitanju.

„I na kraju dolazimo tamo, žurka je bila za oko 40 ljudi, stigli mi, pa neki hetero parovi, pa gej parovi i vlasnik i konobari primetili da tu nešto odudara.

„Prišli mi vlasniku, rekli mu da će tu biti naše partnerstvo, on kaže ‘vi ste taj gej brak’“, priseća se Zidarević.

Sve je prošlo kako treba, ističe.

„Oko pet ujutru je vlasnik prišao Daliboru, dao mu flašu vina i rekao ‘ako se opet budeš ženio dobićeš džabe’“.

To je bila subota, a već u ponedeljak je išao da preda dokumenta za boravak i dobije osobnu iskaznicu, iliti ličnu kartu za privremeni boravak.

„Predajem dokument na šalteru, piše izvod iz knjige životnih partnerstava, broj 0001 i mislim se sve vreme ‘jao šta će sad da mi kažu’“, navodi Zidarević.

„Žena mi pokazuje rukom da se spustim, kako bih je čuo: ‘Vi ste prvi?’, kaže mi.

„’Da’, odgovaram, sve čekajući da čujem šta ovo sve znači.

„A ona samo: ‘Čestitam’“.

Partnera je upoznao 2012. i prvo su imali vezu na daljinu.

Danas žive u Zagrebu, ali da nisu mogli da se registruju otišli bi u neku treću zemlju.

Hrvatsko državljanstvo je dobio 2020. i „integrisao se u hrvatsko društvo“, ali sa Daliborom često dolazi u Beograd.

„Vodio sam ga u Šumadiju, bili smo u Topoli, Aranđelovcu, Oplencu, tako da sve funkcioniše.

„Dok ti i ja pričamo stotine ljudi prelaze prelaz Bajakovo – Batrovci, na granici Hrvatske i Srbije, vole se, putuju, funkcionišu, rade“.

Iako ističe da u Zagrebu kao gej Srbin nije imao problema, osim pojedinih komentara preko interneta, svestan je da postoje negativna iskustva ljudi i na borbi protiv toga treba raditi, ukazuje.

Svadbu još nije gledao.

Čeka, kaže, da publika ‘malo ode’.

Ivica i Dragana

Ivica Propadalo i Dragana Todorović Propadalo, Čačanka, zajedno su već 15 godina, a u braku devet.

Žive na relaciji Zagreb – Istra, deleći život između putovanja, umetnosti i svakodnevice koja, kažu njih dvoje, počiva na razumevanju i toleranciji.

Zajedno su gledali film za koji kažu da je „poseban i duhovit“, i da im je prijalo što se radi o ostvarenju koje ne počiva na ratnoj i tragičnoj tematici.

Ivica smatra da su autori uspeli da prikažu dva naroda koji su po mnogo čemu različiti, ali dele isti smisao za humor.

„Bilo je karikiranja, glorifikacije i preterivanja – elemenata neophodnih za umetničku slobodu izražavanja, ali ovo je opravdana doza pozitivnog kiča“, kaže za BBC na srpskom ovaj inženjer elektrotehnike, slikar, scenograf i muzičar, rođen u Livnu.

Roditelji Antonija i Marko su ga učili poštovanju svih različitosti – verskih, nacionalnih i ličnih – i u njihovoj porodici su one oduvek bile deo života, ističe.

Njegova pokojna baka Jovanka bila je Srpkinja.

„Ako mom dedi Tomi to pre 150 godina nije smetalo, zašto bi meni danas“, kaže sa osmehom.

„Dragana i ja smo bili zajedno četiri godine kada smo prošli kroz jednu tešku tragediju, ali nisu sve tragedije tužne – naša se završila srećnim brakom.“

Na pitanje da li su se prepoznali u nekim replikama ili situacijama iz filma, Ivica iskreno odgovara – ne u potpunosti.

Ipak, posebno rado prepričava upoznavanje sa Draganinim roditeljima u Čačku.

Oni o njemu nisu znali gotovo ništa – ni da je Hrvat, katolik, razveden, ali ni da je 28 godina stariji od njihove ćerke.

Planirao je da ponese monografije i CD benda Teška industrija u kojem svira, ali ga je Dragana odgovorila, da se godine ne bi prerano otkrile.

Umesto toga, poneo je samo livanjski sir.

„Posle nekoliko rakija, jezik više nije slušao“, priča Ivica.

Na pitanje Draganinog oca da li mu je to prvi put u Čačku, odgovorio je: „Ma kakvi, svirao sam ovde još 1972. sa grupom Smak.“

Tišina za stolom rekla je sve.

Bilo je jasno da kao petogodišnjak tada nije mogao da svira.

Godine su razotkrivene, ali bez drame.

„Danas ponosno mogu da kažem da su Dara i Tomo (tast i tašta) mlađi od mene samo godinu dana i da se odlično slažemo“, dodaje.

Dragana se šali da je muža birala tako da nema generacijskog jaza između njega i njenih roditelja.

Suprugu je upoznao 2011. u Beogradu, preko zajedničkih prijatelja, na koncertu i promociji albuma Bili smo raja benda Teška industrija u Domu omladine.

„Sve ostalo je istorija“, kaže.

Venčali su se 2017. godine u Zagrebu, u Muzeju Mimara.

Prvi ples pevala im je poznata hrvatska umetnica Tereza Kesovija, uz brojne muzičke prijatelje iz regiona.

Posle svadbe usledile su čestitke iz srpskih i hrvatskih medija.

Jedan komentar Ivica posebno pamti: „Moj Propadalo, mogao si spasiti neku našu.“

Dragana njihovu ljubav često izražava stihovima:

„Ne postoje granice, daljine, brda i planine, ne postoje godine – one su samo broj.

„Ne postoji tvoj i moj, kada je ljubav prava, ona ruši sve pred sobom.“

Izvor: RTCG ( BBC NEWS na SRPSKOM ) ; Autori: Slobodan Maričić i Tijana Dušej Ristev – BBC novinari