Promovisana poezija Ane Pejaković: „Pusti, na dlanu mi je potok, bistar, svež i stalno žubori, nosim ga uvek svuda sa sobom, gde ga stresem tu se i stvoriˮ.
Zbirka pjesama koju imamo u rukama zbirka je darova koje je autorka stvarala koristeći tkaninu života i niti koje je ispredala iz svog srca – kaže profesor Tomo Papić.
U Umjetničkoj galeriji „Velimir A. Lekovićˮ održana je promocija zbirke poezije „Srce ti dajemˮ autorke Ane Pejaković. Moderator večeri bio je novinar i književnik Milan Vujović, a stihove su čitali Tamara Marković i autorka.
Ana Pejaković rođena je u Kotoru. Školovala se u Baru i Podgorici. Živi i stvara u Beogradu.
Prvu zbirku pjesama, „Mesečev cvetˮ, objavila je u izdanju Zadužbine Vladete Jerotića. „Ars libriˮ objavila je 2016. godine, za koju je recenziju pisala poznata pjesnikinja i književna kritičarka iz Beograda mr Milica Ilić. Drugu zbirku pjesama, „Srce ti dajemˮ, u izdanju izdavačke kuće „Štampar Makarijeˮ Beograd i „Obodsko slovoˮ Podgorica, za koju je recenziju pisao Tomo Papić, profesor filozofije, izdala je u maju ove godine.
Vujović je istakao da je s pažnjom i respektom pročitao ovu knjigu.
– Dakle, pred nama su lirski, suptilni stihovi Ane Pejaković, rođene Popović, iz njene druge zbirke „Srce ti dajemˮ, koju sam s pažnjom i respektom pročitao jer volim poeziju rime, deskripcija prirode, nježnih, a pažljivo odabranih, kao isklesanih riječi, liriku čežnje, ljubavi (ne samo u relacijama muško – žensko, nego i u odnosu na svoje najbliže). Uživao sam, recimo, čitajući stihove posvećene ocu Slavki i majci Vidi, možda i zbog toga što sam ih godinama znao. Ova lirika, koja pršti od emocija, otkriva i jednu snažnu damu, koja dozvoljava da je zavedu maštanja i snovi, uznese ljubav, ali koja zna da stvari postavi na svoje mjesto i koja duboko proživljava i promišlja ono o čemu piše – rekao je Vujović.
Autorka je objasnila da je njena druga zbirka bila spremna za izdavanje 2019. godine.
– Međutim, počele su se dešavati stvari, neke lijepe i nelijepe. Lijepa je to što je moja kćerka dobila sina, a to je za mene bio događaj koji me usporio u svim mojim daljim aktivnostima i planovima. Zbirka je izašla nakon sedam godina, ali kad su pjesme u pitanju to i nije neki period. Jednostavno, tok života je bio takav. Rima nema baš nikakvo ograničenje za mene, niti imam neko svoje skrovito mjesto gdje pišem stihove, mogu to biti razna mjesta. Jedino je bitno da se prihvatim pera kad mi sine ideja i da, makar u naznakama, zapišem ono o čemu ću kasnije pisati stihove, jer ako misao odleti više se nikad, ili gotovo nikad, ne vraća – kaže pjesnikinja.
U recenziji za knjigu profesor Papić se osvrnuo i na sledeće:
– Zbirka pesama koju imamo u rukama zbirka je darova koje je autorka stvarala koristeći tkaninu života i niti koje je ispredala iz svog srca. Stihovi su rađani u tišini, u sobi unutrašnjeg stana u kojoj kao u bajci progovara i pleše cveće kada ga niko ne gleda. To je prostor u kojem prebiva naša neotkrivena suština. Samo se iz ove sobe svetu može darovati nešto što je originalno i lijepo, jer lepota nije ništa drugo do odsjaj tog neotkrivenog individualnog bića. Pesme koje su pred nama zrače takvom lepotom, zbog čega imamo osećaj da nisu deo svakodnevnog ambijenta u kojem se susrećemo, kao ni da sama autorka nije njegov deo. Ona se pred našim očima pojavljuje kao stranac koji je iz svoje snolike, nama skrivene stvarnosti, doneo darove u našu uobičajenu stvarnost. Začuđeni pred njihovom jedinstvenošću i lepotom, navedeni smo da se i sami povučemo u svoju intimu i da ih u njoj posmatramo. Tom prilikom kroz svetlost iz Anine sobe otkrivamo i spoznajemo i bogatstvo vlastite intimne unutrašnjosti.
„Pusti, na dlanu mi je potok, bistar, svež i stalno žubori, nosim ga uvek svuda sa sobom, gde ga stresem tu se i stvoriˮ.
– Ispunivši svoje pesme duhom prirode Ana ih je i same učinila prirodnim i kao takvim prijemčivim ljudskoj duši na način na koji joj je sebe priroda učinila prijemčivom. U Aninoj poeziji možemo uočiti i cvetanje erosa koji svoj polen posipa po voljenim osobama. Svi oni koji su u krugu njenog života posuti su kroz stihove roditeljskom, sestrinskom, prijateljskom, religioznom i romantičnom ljubavlju.
U njima vidimo snagu ženske neukroćene ljubavi koja se kao planinski potok sliva sa litica srca da bi napojila dolinu tek procvetalog cveća. Ana nas kroz svoje pesme poji energijama iz riznice prirode, koje su nam toliko potrebne, a od kojih smo postali toliko otuđeni. Izražavajući u stihovima beskrajnu ljubav prema njoj, nalik ljubavi deteta prema svojoj majci, ona nam u isto vreme otkriva i duhovnu bit naše velike majke. Dok čitamo stihove o drveću, pticama, moru, planini i godišnjim dobima, postajemo svesni da sve ima svoju dušu i da naša duša postaje bogatija tako što u sebe unosi esencije ovih duša – kaže on i dodaje:
– Vrednost neke pesme, pored vidljivog, čini i sadržaj dostupan duhovnom oku, koji ga čini izdignutim iznad vremena, prostora, kulture, tradicije i osobenosti pojedinačnih karaktera. Miris tog nevidljivog sadržaja osećamo dok čitamo pesmu „Trešnjaˮ, u kojoj pesnikinja kaže:
„Sad na mestu gde je bila ne postoji ništa više, ali kad se tuda prođe, niko ne zna otkud, kako, ona opet zamirišeˮ.
Ono što je tako veliko u njenom delu, to je upravo veličina mora koje se prostire iza njenih stihova. Zahvaljujući njima mnogo smo bliži nečem živom, tajnovitom, velikom i beskrajnom i u nama samima. Zato možemo reći da je pesnik prorok koji nam se obraća jezikom srca i kojeg srcem moramo slušati. Jer kada nam pesnik „srce dajeˮ srcem ga moramo i uzeti.
