„Odbio sam Partizan zbog ljubavi prema Sutjesci”
Nikola Peco Rakojević
Nikola Rakojević cijeli igrački vijek proveo u Nikšiću, dok je kao trener radio u Srbiji i Republici Srpskoj.
Kao trener radio je u više klubova, bio i selektor mlade reprezentacije SR Jugoslavije. Sa Mladošću iz Podgorice bio je šampion Crne Gore, a sa Borcem iz Banjaluke dogurao do finala Kupa BiH.
Rakojević je rođen 15. januara 1958. u Nikšiću. Uz porodicu, ističe, Nikšić i Sutjeska su mu najveće i neprolazne ljubavi.
– Kompletnu igračku karijeru proveo sam u Nikšiću. Bio sam korektan kao igrač, imao nekoliko ponuda, mogao sam da promenim sredinu, ali nisam želeo da odem iz Sutjeske. Tu sam počeo i trenersku karijeru. Kad sam shvatio da treba nešto da menjam, kao trener sam odlazio u druge sredine – priča Rakojević.
Nikola pojašnjava kako je dobio nadimak „Peco”.
– Kumovala je moja majka. Ona je stalno govorila „Nikolica, peca, ulovio zeca”, majka mu se hvali, moj Nikola mali”. Ostalo je Peco, Peco, Peco i sada u sredstvima informisanja češće ćete pronaći Peco Rakojević nego Nikola Rakojević.
Cijeli igrački vijek posvetio je Sutjesci. Sa njom se radovao pobjedama, tugovao kad se moralo, a i to je za ljude. Titula omladinskog prvaka Jugoslavije i finalista kupa sigurno je najveći domet. Reč je o čuvenoj omladinskoj školi Sutjeske.
– Bio je tu trener koji još nije prevaziđen, a to je Milan Zirojević. Bio je veliki stručnjak za mlađe selekcije. Pod njegovom palicom osvojili smo titulu omladinskog prvaka Jugoslavije. U finalu smo trijumfovali protiv Dinama. U Zagrebu je bilo 2:0 za nas, a u Nikšiću smo odigrali 1:1. Bio sam najbolji strijelac. I u finalu sam postigao dva gola od ukupno tri za nas protiv Zagrepčana.
Rakojević je za Sutjesku odigrao 300 zvaničnih utakmica. Ta brojka je i veća ako se uzmu u obzir prijateljski mečevi, brojni turniri.
– Bilo je dosta golova, a svakom timu Prve lige Jugoslavije zatresao sam mrežu. Najduže se pamte pogoci nekadašnjoj velikoj četvorci. Bilo je lepo, a naučio sam kroz igračku i trenersku karijeru da pamtim samo lijepe trenutke.
Iz Nikšića su odlazili braća Bajovići u Partizan, Slobodan Rojević – takođe. Iz Sutjeske u Zvezdu stigli su Vojin Lazarević, Miodrag Krivokapić, Duško Radinović. Na stadionu pod Bistricom igrali su Miloš Drizić, Miloš Bursać, Žarko Đurović, Slavko Radovanović, pa golman Živanović iz Zvezde, Jovica Kolb iz Partizana itd.
– Negdje sam pročitao da je Semir Tuce odbio Crvenu zvezdu, jer nije mogao bez Mostara i Veleža. Dva puta sam išao u Beograd na dogovor sa Partizanom. Oba puta smo se dogovorili. Tada sam imao 18, odnosno 19 godina. Bili su više nego korektni uslovi. Objasnio sam da ne mogu bez Nikšića i Sutjeske. Ne znam da li sam pogrešio. To je ljubav koja je sve pobjedila.
Nakon završetka igračke karijere Rakojević se posvetio trenerskom pozivu. Bio je selektor mlade reprezentacije SR Jugoslavije, trener skoro svih klubova u Crnoj Gori, a sa Mladošću iz Podgorice osvojio je šampionat Crne Gore.
– Bio sam u Mladosti 2013. godine, igrali smo kvalifikacije za Ligu Evrope. Onda smo 2015/16. bili šampioni i učestvovali u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Bilo je lepo igrati protiv Videotona, Senice, Sevilje, Nefčija, iako nismo dobro prošli rezultatski. Vežu me lepe uspomene za Mladost.
Peco je proglašen za najuspešnijeg trenera Crne Gore u 2016.
– Ta priznanja su lepa i draga. Ipak, znam šta sam napravio, ko su igrači i ljudi sa kojim sam to ostvario. Dobio sam kristalni globus kao potvrdu rada, ali nisam pobornik glamuroznih priznanja. Mnogo mi je draže da me obični ljudi pohvale. Sa Sutjeskom sam osvojio kup, dva puta bio šampion Crne Gore. Jednom prilikom, igrali smo protiv Slovana iz Bratislave i prošli smo dalje. Kasnije uđem u market i gospođa reže nekakav sir, odmerava me i pita da li sam ja Peco Rakojević. Zahvalila mi se, rekavši da sam uneo dosta sreće i radosti u njenu kuću, gde živi sa suprugom i tri sina. Zbog mojih rezultata atmosfera u porodici bila je izvanredna. To mi je daleko važnije priznanje nego nekakav kristalni globus. Jer, to su momenti kada znate da ste nešto uradili.
Radio je u Srbiji, vodio Čukarički, kulski Hajduk, Banat, Budućnost (Banatski Dvor), Vrbas, Jedinstvo (Paraćin), ali i Borac iz Banjaluke. Lako je moglo da se dogodi da 2004. u grad na Vrbasu donese trofej pobednika Kupa BiH. Sreća kroz penal lutriju htela je da taj trofej završi u Modriči.
– Žao mi je što se tako završilo, moglo je biti i drugačije, ali dešava se. Ne mislim da su penali lutrija. I to se može vežbati. Boravak u Banjaluci bio je najlepši period moje trenerske karijere. Imao sam fantastičnu komunikaciju sa ljudima iz FS RS i FS BiH, sa novinarima, navijačima. Trenerski poziv je takav da idemo tamo gde nas traže i gde treba da se prave novi rezultati.
MALE ŠANSE ZA REGIONALNU LIGU
Nikola Rakojević bi volio da postoji Regionalna liga u fudbalu, ali smatra da bi to takmičenje bilo teško organizovati:
– Igrao sam zajedničku ligu i vežu me lijepe uspomene. Jesam za regionalno takmičenje, ali mogućnosti su male. Kvalitet bi bio na znatno većem nivou. Mada, dobro je da se priča o tome, možda jednog dana i profunkcioniše.
REDOVNO KOD PEPĐONOVIĆA U ULCINjU
Pavle Pepđonović u Ulcinju i Nikola Nikić u Skugriću kod Modriče svake godine organizuju lepa druženja nekadašnjih fudbalskih asova Jugoslavije.
– Nisam bio kod Nikića u Skugriću, ali kod Pavla sam svake godine. To su događaji koji nas vrate u igračke dane. Srećemo ljude koje znamo 40 godina. Kad se neko sjeti da organizuje takva druženja, onda vrijedi otići. Tada vidim mnogo šampiona, ljudi koji su zadužili jugoslovenski sport. I Pavle Pepđonović i Nikola Nikić su šampioni. Nije lako na jedno mjesto okupiti takve velikane. Cijeli svoj igrački vijek podarili su sportu. I u vremenu kad se mnogo više poštovalo, kad su se ljudi više cijenili. Tada se sve sa više emocija odvijalo. Danas je vreme površnosti – rekao je Rakojević.
Izvor i foto: Sportski žurnal
