Sportske priče: Odbojkaš Emil Dibra – Uvijek pružam maksimum

Ove takmičarske sezone u Drugoj odbojkaškoj ligi ime Emila Dibre, odbojkaša Galeba, polako je izbilo na prve stranice odbojkaškog dnevnika grada.

Tekst napisan 2009. godine.

Mladi devetnaestogodišnjak fascinira smirenošću i zrelošću, uprkos činjenici da je ove godine izbio u odbojkaški prvi plan.

Pitali smo ga kakav je osjeća zbog toga, da li je sve bilo očekivano, prebrzo?

– Pa sigurno da je bilo neočekivano možda i malo prebrzo. Ali, čovek se veoma brzo navikne na ono što je lijepo. Rezultati, organizacija u klubu i želja da uđemo u Prvu ligi učinili su da dam sve od sebe kako bi ostvaril cilj.

Odbojka nije bila tvoj prvi sport?

– Prvo sam počeo da treniram košarku, igrao sam u mlađim selekcijama Mornara i Primorke. No, vrlo brzo sam se razočarao ponašanjem trenera. Znao sam ubaciti i po 30 koševa, a da me izostave iz tima već na sledećoj utakmici. Bio sam mlad, imao sam samo 13 godina kada sam napustio košarku. Neću sad pominjati one koji su uticali na ovakvu moju odluku.

Sa odbojkom si počeo u Luci Bar kod Žarka Stajovića, i igrao si u Privoj ligi.

– Da, ali ne za dugo. Nismo imali uslova, neredovno se treniralo, nismo imali salu za treninge i bili smo prepušteni sami sebi.

Kao levoruk igrač, da li imaš neke prednosti u odnosu na one kojima je desna ruka jača?  – E ovo je malo teže i neobično pitanje. Mislim da nema neke velike prednosti kod levorukih, eto, možda su malo nezgodniji za blok, teško ih je pročitati.

Da li se nekad pokajao što si se odlučno za odbojku?

– Mislim da se svaki čovek na svijetu, ne govorim samo o odbojci, već o bilo kojoj oblasti života, nađe u situaciji da se zapita šta mi je ovo trebalo. I mislim da je to normalno. Ni ja nisam izuzetak. To mi se najčešće dešavalo u trenucima kad mi se nije pružala šansa kakvu sam zasluživo. No, u sportu je mnogo više lijepih stvari.

Osim odbojke, šta najviše voliš da radiš?

– Pohađam fakultet, tako da imam puno obaveza, posebno u periodu kad su kolokvijumi i ispiti. Inače, volim da gledam i druge sportove, fudbal, košarku i slično.

Kako bi u najkraćem opisao jedan svoj sasvim običan dan?

– Ustajanje oko 9, doručak, na fakutet. Po povratku, ako imam vremena nađem se sa nekim od drugova. Malo interneta, a onda trening od 21 do 23 časa. Nakon toga kući na odmor, nema više izlazaka.