Kičma nam prašta i više nego što bi trebalo, nezdrave navike moraju doći na naplatu

Tijelo pamti sve što radimo, a sve naše nezdrave navike jednom dođu „na naplatu“. Savremeni način života najčešće podrazumijeva da je osoba predugo u istom položaju što dovodi do opterećenja kičmenog stuba i potrebe za nekim vidom fizikalne terapije. Ne mora povreda ili sličan dramatičan događaj da bude povod odlaska na fizikalnu terapiju, mnogo je češći slučaj da osobe počnu da osećaju neke tegobe koje nikako da nestanu same od sebe, čak počnu vremenom da se pogoršavaju. Koje su to tegobe i kako one ustvari nastaju, objašnjava u novoj epizodi Melos podkasta viši fizioterapeut Milo Lojić.

„Kičma je ta koja najviše pamti, ona je stub, oslonac… Sve naše loše i dobre navike, ona upamti i nažalost, s vremenom to dođe na naplatu.  Kičma je napravljena tako da istovremeno bude i jaka i elastična. Elastičnost svoju duguje diskusima, koje ljudi inače smatraju za bolest, ali to je sastavni dio između dva korpusa pršljena. Čuli ste čuvenu priču o tome da je čovjek ujutru centimetar ili dva viši. To jeste tako iz razloga što se tokom noći kičma ishranjuje, hidrira se, i ti jastučići se napune tečnošću i budu takvi kakvi treba da budu. Vremenom, oni propadaju, to propadanje dovodi do toga da imamo probleme sa kičmom. Tu nema neke mistike, to je zakonitost – kada konstantno dolazite u situacije koje ne treba da budu, moraju da rezultiraju oštećenjem“, objašnjava Lojić.

Kičma je, napominje, izuzetno otporna, a njena nosivost je ogromna. Zahvaljujući svojim krivinama, nosivost je 7 puta veća nego kada bi bila potpuno prava.

„Ali, sa druge strane, mi te krivine ne čuvamo – zauzimamo neke nepravilne položaje, stvaramo nezdrave navike… Dođete s posla, legnete na trosjed, zavalite se u neki ležeći položaj, kičma koja je već nosila opterećenje cijeli dan, molila vas da može da vam kaže da je nekako oslobodite, ali mi to ne čujemo dok ne počne da boli. I onda nam se pojave na vratima i kažu – ‘Počelo je odjednom da me boli’. Tu rečenicu čuo sam hiljadama puta. Ali, moramo da shvatimo da sve dođe na naplatu, sviđalo se to nama ili ne“, navodi Lojić.

Kad bismo, kako dodaje, znali koliko mnogo lošega nam prašta kičma, ne bismo vjerovali.

„Jer da nije tako, praktično ne biste imali zdravog čovjeka. Ja pričam da ako nam je polazna tačka zdrava kičma, bez nekih urođeni deformacija ili devijacija, kičma nam toliko dugo i mnogo prašta da dođemo do još nečeg što mi često kažu – za ovih 50 godina nije me boljela, a sad je počelo da me boli. Pa da, 50 godina je praštala i radio si sve što si mogao da je upropastiš“, kaže Lojić.

Koliko je naš odnos prema kičmi nepravilan, Lojić je ilustrovao i kroz poređenje načina na koji dijete uzima nešto sa poda.

„Pogledajte malo dijete, dijete koje je tek počelo da hoda, od 2, 2 i po godine, koje još hoda raširenih nogu i ruku. Stavite mu igračku na pod i pogledajte kako će da je dohvati, hoće li se saviti iz kičme ili će da čučne i da je dohvati da je podigne. To pokazuje kako bismo mi ustvari trebalo da funkcionišemo, ali mi vremenom počnemo da zanemarujemo to, noge se ulijene, koljena počnu da nas bole, vozimo se autom, sjedimo u kancelariji, sjedimo kući, ne radimo vježbe i noge više nisu te koje bi trebale da nas drže. I onda mi to prebacimo na kičmu jer ona je tu, pa tu je. Noge štedimo, ali kičma plaća ceh. I počinjemo da podižemo vrlo brzo stvari kičmom – i to nažalost mora da ostavi posljedice. Tako da kičma ne da nije zlopamtilo nego nam prašta mnogo više nego što bi trebalo“, navodi Lojić.

Zadnjih godina se, kako istile, pomjera starosna granica kada počinju da se javljaju problemi i pacijenti koji se javljaju su sve mlađi.

„To nas sad već dovodi do nekih drugih stvari koje su problem, a tu se izdvaja način života“, ističe gost Melos podkasta.

Dugogodišnja praksa pokazala je i kako navodi Lojić, jednu „nevjerovatnu stvar“, a to je da pacijenti često traže neki čudotvoran lijek.

„Imao sam susreta sa pacijentima iz raznih zemalja Evrope. Njihovo viđenje liječenja je značajno drugačije od našeg. Nikad nisam doživio da me Njemac pita postoji li način da mu se sa jednom tterapijom nešto riješi. On prosto dođe, mi predložimo, on ispoštuje to što mu je rečeno i to je to. Priličan broj naših ljudi dođe sa idejom da se to „nešto namjesti“ i da on dođe kući zdrav, sa čuvenom pričom da su nekoga odnijeli kod nekog čovjeka kući, on je bio nepokretan i taj se vratio. Ja bih volio da vidim tog čovjeka, za 25 godina to nisam imao priliku da vidim“, kaže Lojić i dodaje da je kultura življenja najznačajnija stvar kada o zdravlju govorimo.

„Da bi čovjek bio zdrav mora nešto da radi da bi to tako i ostalo. Godine i način života čine svoje. Prije 25 godina, fizioterapeuti su bili ‘oni što masiraju’. Spadam u kategoriju kliničkih fizioterapeuta koji spadaju u grupu onih koja se strogo drži struke i ne pravim izlete u alternativnu medicinu. Da sam to želio, ne bih išao da studiram. Fizioterapija je došla  do visokog nivoa i vjerujte da u Crnoj Gori imamo nivo fizioterapije pratimo evropski nivo i u vrhu smo, po nivou edukacije, koji kolege iz Podgorice ulažu. Mladi ljudi se konstantno edukuje, pratimo sve što se dešava, i imamo vrhunski nivo opreme“, navodi Lojić.

Kompletan razgovor dostupan je na sledećem linku:

Milo Lojić rođen je 1975. u Starom Baru. Završio je OŠ „Srbija“ u Starom Baru, srednju školu ŠC „Niko Rolović“ u Baru, diplomirao na VMŠ u Beogradu, odsjek viši fizioterapeut 1998. godine. Radio je u KBC Podgorica, Opšta bolnica u Baru, fizioteraput u FK Rumija, FK Mornar i KK Ulcinj. Sarađuje sa KK Mornar (20-ta sezona), ŽOK Luka Bar, RK Mornar, ŽRK Mornar. Osnivač i vlasnik „Fizio centar Manus“ i prvi međunarodno licencirani terapeut u Crnoj Gori za kinesio taping.

Voditeljka: Aleksandra Bojić Ivanović

Gost: Milo Lojić, viši fizioterapeut

Video: Dejan Senić, Igor Perčobić

Muzička podloga i obrada zvuka: Muzički studio „Melos“, Zorica Vučeljić i Filip Despotović

Produkcija: NVO „Melos“, 2023.