Porodica Masoničić iz Bara čuva tradiciju pečenja rakije od murava

Prostor barske opštine nekada je bio bogat velikim zasadima murvi. Navike, potrebe i način života ljudi se mijenjaju, mnogi su iz prigradskih naselja prešli da žive bliže centru grada, i sve to uslovilo je da sada stabla murve budu dio imanja malog broja barskih porodica. Jedna od onih familija koje čuvaju decenijama stara stabla murvi u svom dvorištu, ali i tradiciju pečenja rakije od murve, je porodica Masoničić. Miodrag Tanjo Masoničić za Primorski portal prisjeća se kako je nekada izgledalo pečenje rakije od murve, delicija koje se od murava prave, zasada koje su „nestali“ u barskom Polju…

Tehniku pripreme i pečenja rakije od murve, Masoničić je učio od svog pokojnog strica Rada.

„On je bio veliki domaćin, izuzetno pedantan i uvijek je ponavljao – ‘Da rakija od murve bude dobra, potrebno je da posuđe bude čisto’. Sve što je u kontaktu s murvom mora da se dobro opere, čarfav, kazan, jer murva ima svojstvo da upije odmah drugi miris ili ukus. I kad se to ispeče, miris, šmek ne može da se izbaci. Dimidžana, kazan, sve mora da bude besprekorno čista. Loza to, recimo, ne iziskuje. Murva je nama stoga uvijek istog ukusa“, počinje priču za Primorski portal Masoničić.

Pravljenje rakije od murava je, kako ističe, proces koji je vrlo složen, a ustvari jednostavan.

„Poštuju se određena pravila i to je to. Kad murva sazri, kad dođe vrijeme, ona se trese svaki treći do četvrti dan. Obično u to vrijeme bude jedan do dva dana sa kišom, i u tom slučaju čeka se još dva dana, jer one murve koje su uskisle ne bi trebalo da budu otrešene, pokvarile bi ukus. Na uštrb količine tako se dobija kvalitet. Mi, kao familija, ne pravimo rakiju za prodaju i nije nam bitna količina, važni su nam ukus i gušt nam je da tu tradiciju nastavimo. Jedan od nas se penje na murvu i trese sa dajakom, žilom, štapom, kako ko iz kojeg dijela Bara to naziva, a ispod njega stoje dvoje sa velikim rastegnutim čaršavom, 3-4 metra širine i dužine, sada folijom, i skupljaju se murve. To se posle pokupi, očiste se grane, sipa se u jednu veliku bačvu. Nekad su to bile drvene, a sad su moderne plastične. I to se svakog dana dva puta najmanje miješa. Tako se to radi tih 15-20 dana koliko traje sezona trešnje“, kaže Masoničić i dodaje da su se „nekad puštala prasad ispod murve da pokupe one što su van čaršafa pale i to je nekad bila sezona kad su se i svinje gojile na murvama“.

Da li će se nekome dopasti murvovača zavisi od ukusa čovjeka.

„Za mene je dobra. Specifična je, ima poseban ukus koji neko ne može da podnese. Kad se ispeče, u startu mjesec dana ona je mutna, bijela, neprovidna. Posle izvjesnog vremena se razbistri, stvore se određeni komadići koji kad se rakija promućka nestanu. I tada se zna da je rakija dobra. U Polje kažu da je njihova rakija bolja, a isto tvrde i u Zupce. Mislim da je ova u Polje bolja, jer Poljani ne proizvode rakiju za prodaju. A čim nešto proizvodiš za prodaju, onda dodaješ nešto da bi imao više i gubi se na kvalitetu“, ističe Masoničić.

Zanat pečenja murvovače bio je prezentovan na nedavno održanoj manifestaciji Dani nematerijalne kulturne baštine Bara. Kaoo jedan od zaključaka/rezultata manifestacije je i inicijativa da se ovaj element nematerijslne kultrune baštine – Vještina izrade murvovače zaštiti kod Uprave za zaštitu kulturnih dobara kao nematerijalno kulturno dobro Crne Gore.

Na imanju Masoničića trenutno ima pet starih korijena murvi.

„Možemo da ‘izvučemo’ preko 100 litara, ako je godina bila dobra, ako nije bilo mnogo vjetra, kiše… I ako ispečemo 50-60 litara to je dovoljno za nas, naše prijatelje, poklone… Ne prodajem je, nije mi nužda, iako me često pitaju zašto ne prodajem. Moji sinovi su pomagali, ali moram da priznam da nijedno dijete nije uživalo u držanju čaršava. Pogotovo kad se približava kraj trešnje, pa sve to pada po tebi, mušice su svuda, pa mrziš sve živo na svijet’. Za vrijeme studentskih dana više su bili možda konzumenti sa svojim društvom. Njihovo cijelo društvo uživa kada dođe kod nas, a i oni, jer ih je životni put odveo van Bara“, navodi naš sagovornik.

Murva je, dodaje Masoničić, voće koje je ljekovito, višestruko korisno za zdravlje. Prisjetio se i legende, priče o izbjeglicama koje su stigle u Pečurice, Mrkojeviće i koje su se snalazile za hranu od Barana.

„I to je dugo trajalo i Barani su na kraju iscrpili i već su prestali manje da daju izbjeglicama. I u jednom trenutku došlo se do parole – ‘Trt vi ga, Barani, došle su nam murve’. Znači, murve su ih prehranile u periodu kada Barani više nisu mogli da im daju više“, priča Masoničić.

Od murava se pravi i pekmez, a listom murve hrani se svilena buba.

„Ove godine smo ga pravili sa Ženama Bara. NVO Bubulj produkcija je sve to snimila. Takođe, svilena buba se hrani listom od murve, nadam se da će neko od barskih entuzijasta uspjeti da oživi tu tradiciju. Olja Fatić i Žene Bara preduzimaju određene korake. Ja se sjećam jednog stolnjaka koji je moja baba izvezla od niti svilene bube. Oni su imali posebnu kamaru, sobu u kojoj se svilena buba držala pod posebnim uslovima, kako je to zahtjevao njihov način uzgoja. Kad dođe sezona murve, oni su kidali grane od murve i donosili im tu, one su se hranile i kad završe svoju misiju i pretvore se u čauru, one su to potapale u mlaku vodu, otvarale niti i pravile konac sa kojim su vezle. Tada je dosta kuća imalo svoj razboj i pravili su odjevne predmete i stvari za kuću za sebe. Danas možda neko u Baru da čuva razboj, ali niko ne stvara. Ja sam zapamtio svoju babu za tim razbojem, ona je pravila krpare za kuću i ostalo. Čuvamo kući stolnjake, čaršafe…“ , kaže naš sagovornik.

Moderan način života uslovio je da stare tradicije i običaji polako postanu dio sjećanja.

„Mi smo u velikom broju napustili svoje kuće i prešli u stanove, a rad sa murvom i rad na pripremanju – trešnji, sakupljanju, iziskuje pomoć cijele familije. Mora najmanje troje, četvoro da se angažuje svaki treći, četvti dan. Stoga je i dosta murvi posječeno. Murve su nestale, bili su nekada veliki zasadi murava u Baru. Recimo, gdje je nekada bio Tehnopromet, preko nadvožnjaka, tu je bilo ogromne imanje Iličkovića sa preko stotinu stabala. Sjećam se kada krajem pedesetih kada su buldožeri došli i iz korijena čupali stabla. Kod nas su ostale neke murve. A drugo – ako se ne drže svinje koje će to da pokupe, onda se to gazi, kupe se mušice. Murva polako nestaje… „, smatra Masoničić.

Na pitanje da li bi prodaja rakije od murava i sličnih lokalnih specijaliteta i proizvoda doprinijelo očuvanju ove tradicije, Masoničić ističe da sa trenutnim brojem stabala murve u Baru nije moguće zadovoljiti tržište.

„Što se tiče prodaje u restoranima – zasada nema i jako je teško zadovoljiti tržište. Ja imam pet stabala, malo je familija u Baru koje imaju više, nije moguće obezbijediti tu količinu. Nema šanse da toliko čiste rakije od murava bude proizvedeno. Istina je da je malo restorana koji nude lokalne specijalitete, ali s druge strane, restorani rade po ekonomskim principima i teško je novog gosta, stranca, ubijediti da proba novo jelo. U Crmnici postoji Konoba Kopitović, on ima svoju konobu, i on služi raštan, kobasice, vino, pršutu… Čovjek se opredijelio za to, ali pitanje je da li je spreman ijedan naš restoran da se okrene tom pravcu“, zaključio je Masoničić.