Penzionerka Nada iz Borče pozvala je bratanicu Anju u Petrovac na ljetovanje

– Dala sam joj sve, a ona me ogovara kako sam stipsa i najgora domaćica u familiji.

Nekad nam prijatelji budu veća familija „po srcu“ od onih sa kojima smo u krvnom srodstvu. Više nas poštuju i vole nego oni uz koje smo odrasli ili oni koji su odrasli uz nas. U to se uvjerila i Nada iz Borče, penzionerka koja je htjela da obraduje ćerku pokojnog brata i pozove je u goste na more.

Ne pričam da se žalim, nego da izbacim iz sebe gorčinu koju danima nosim. Imam 69 godina, penziju kakvu imam, muža sam sahranila pre deset godina, decu nemam, a u kuću u Crnoj Gori, u Petrovcu idem ljeti da udahnem malo mora i smisla. Tamo mi je sve mirno: zna se red, zna se kada se zaliva cveće, kad se ustaje i kad se na terasi ćuti uz kafu.

Ove godine rešila sam da pozovem Anju, bratanicu, ćerku mog pokojnog brata. Znam da nema para za ljetovanje, raskinula je sa dječkom i pati, pa rekoh neka dođe, da se malo odmori i da vidi ljepšu stranu života. Njena mama, a moja snaja je otišla kod svojih prijateljica na Zlatibor, a Anja je ostala sama u stanu u Beogradu i bilo mi je žao da sjedi u četiri zida kad već može u Petrovcu da se sunča, kupa i malo skrene misli sa tog raskida. Završila je fakultet, nema posao, a znam i da ju je moj brat malo razmazio i da joj sad fali očinska ljubav. Pomislila sam, ko će više da joj prija od mene, njene jedine rođene tetke? A prevarila sam se, debelo.

Došla je, s dva ogromna kofera kao da će da se seli, i već prvi dan krenulo je:

– Je l’ imamo nešto drugo za doručak osim domaće pite?

– Je l’ može nes kafa, ne ova domaća?

– Opet nisi kupila lubenicu? Pa kakvo mi je to leto bez lubenice svaki dan?

Odem do prodavnice, kupim sve što traži, ćutim, guram. Izađemo na plažu, sjednemo u kafić – Anja ne vadi novčanik. Ja platim kafu, platim ležaljke i suncobran. Neprijatno mi je da gledam konobara, a njoj – ništa! Kao da sam joj bankomat, a ne tetka. Uveče kad izađe sa devojkama koje su iznajmile apartman kod mojih komšija – nosi novčanik. Ako, neka, nemam ništa protiv, i treba da plati svoje piće, a ne da se „grebe“ od drugih.

Pođem da skuvam ručak, ona samo prevrne očima:

– Što si pravila boraniju, nismo u bolnici!

Nijednom se nije ponudila da opere sudove. Mogu ja to sama, Bogu hvala, još me zdravlje služi, ali joj nije palo na pamet ni da priđe sudoperi, niti da pita: „Tetka, da te zamenim?“

Vrhunac je bio kad se vratila kući i sestri od strica rekla:

– Tetka Nada je stipsa. Nije ni dočekala kako treba. Jedva sam preživela to “odmaranje” i „ljetovanje“. I zamisli, nijednom me nije vodila u Budvu!

Zaboljelo me. Ne zbog para, ne zbog kritike, nego zbog toga što sam joj sve dala od srca, a ispala sam najgora. I zato kažem: čuvajte se kad dajete srce onima koji znaju samo da uzimaju. Jer od te djece što ste ih nosili u naručju, odrasli su ljudi koji vas guraju kad im ne pružite sve na tacni onako kako su oni zamislili.

Sledeće ljeto ću provesti sama, sa knjigom i tišinom. I kafom bez nes-a. A goste – nek prime oni koji još veruju da će im zahvaliti.

IZVOR: ŽENA

FOTO: ILUSTRACIJA