Penziju zaradila vozeći šleper u Austriji

Sehija Latinčić nakon decenija provedenih u Austriji vratila u selo Bare kod Prače, opština Pale. Ona danas živi u kući okruženoj prirodom, budi je cvrkut ptica, a kada se zaželi velegrada, sedne u svoj automobil i ode u Zagreb, Beograd, Beč… gde god je želja povuče.

Ova žena je penziju zaradila radeći kao vozač šlepera i kaže kada bi se pojavila zgodna, mlada i lijepa, svim muškarcima je padala vilica.

Ali zašto danas nema muža?

„Nisam ljubav precrtala, ali vjerujem da prave ljubavi nema. Nema više pravog muškarca, ali ni prave žene. Imala sam vezu 5 godina i sada žalim što to odmah nisam precrtala. Dan za danom, dan za danom, i to se vuklo bezveze“, priča Sehija i dodaje:

„I ono kad kažu ‘nije valjda da ništa za tih 5 godina nije valjalo?’ Pa zar ja cio život da trpim ako je bilo 10 lijepih stvari za tih 5 godina? Nisam ja njega trpjela, ali sam se nadala da će se promijeniti. Digla sam ruke od ljubavi. Meni treba čovek sa istim ciljevima, željama, da me prati kroz život. Bitno je razumjevanje, na kraju dođe sve na svoje.“

Zašto nije našla nekog u Austriji?

„Švabe su hladni kao zamrzivač. To su toliko hladne osobe, da to nije normalno. Oni su više za to da svako ima svoj novčanik, što je moje – moje je, što potrošim – ja i platim, i tako… Samo ta njihova stavka mi se dopala, ostalo ništa više“, iskrena je Sehija.

Kako je vaspitala tri sina

„Što bi ti bio u kiriji, plaćao nekome tamo po 100 ili 200 eura svaki mjesec? Bolje kupi sebi, pa nek je tvoje makar i sa kreditom… Tako sam naučila sinove. Kada su napunili 18 godina svi su se spakovali i iselili, tražili svoj dom. Sami su sebi zaradili za vozački ispit i prva kola. Nije da ja i moji tadašnji muževi nismo imali, imali smo, davali smo na hiljade eura za odmore, ali moji sinovi su naučeni da rade i zarade. Svi su danas, hvala Bogu, svoji ljudi“, ponosno priča Sehija.

„Ja gledam ovde familije: sin 35 godina, ćerka 30 godina, još uvek kod matere njenu pitu jedu – ja bih to odmah istjerala napolje. Ti svoje dijete tako praviš invalidom. Kad mi kažu ‘joj, nema gdje!’ Kako nema gdje, napolje neka izađe, snalazi se, širok svijet pred tobom…“, priča Sehija i dodaje:

„Dok su bili kod mene, moji sinovi su odvajali od platice i plaćali mi za kuvanje i pranje veša. Nisam htjela da oni za vikend izađu i potroše 100 ili 200 eura, pa u ponedeljak da nemaju ni za cigarete. Naši ljudi griješe kada kažu ‘neka ga, nema gdje’. Kako nema gdje, eto mu cio svijet. Kada dijete sa prvom platom ispratiš u svijet on mora da razmišlja da sebi iznajmi stan, kupi veš mašinu, krevet i koliko će potrošiti… On će gledati u šta će potrošiti do idućeg mjeseca…“

Sehija Latinčić Foto: Alen Avdić / youtube