Čuvari života na Adi Bojani, Batrićevići sebe ne štede da bi druge spasili
Legenda o ocu i sinovima, Pešu Batrićeviću i njegovim naslednicima Aleksandru i Petru, zasnovana je na istinitim događajima sa Bojane i Velike plaže. Trocifren je broj ljudskih života koje su spasili. Batrićevići nisu natprirodna bića, ali jesu dobili svaku bitku protiv ćudi prirode u kojoj su do sada učestvovali.
Pešo je legenda Ulcinja. Prvi put kao 15-to godišnjak spasio je život djevojci. Taj događaj je početak njegovog sudbinskog koda za narednih skoro pet decenija, spašavanje života, znanih i neznanih osoba. Pešovi sinovi Aleksandar i Petar nastavili su očevu misiju -čuvara života na ušću Bojane.
Braća Batrićević nisu plaćeni spasioci, međutim, samo prošlo ljeto spasili su devet života. U minulim godinama dešavalo se da spašavaju i spasioce, i triatlonce…
Više od pola stoljeća Pešo je proveo uz Bojanu, gdje već godinama Batrićevići imaju porodični restoran. U 73.godini života Petar Pešo Batrićević, nema precizan odgovor na pitanje- koliko je ljudskih života spasio!?
-Mnogo. Znam da su to stotine života, ali nije važan broj, najvažnije je da su otrgnuti iz talasa. Nisam sebe štedio, da bi život spasio. Prvu djevojku sam spasio kao 15.-to godišnji mladić. Često sam rizikovao sopstveni da bi spasio znane i neznane iz podivljalih talasa i jakih struja koje su karakteristične za Ulcinjsku rivijeru, za rijeku Bojanu, priča Pešo koji je decenijama bio vrsni spasilac ljudi iz vode. Za spašavanje iz mora i rijeke, zvaničnici su propustili da ga odlikuju.
Pešo je nosilac medalje za hrabrost koju je dobio za rizična spašavanja tokom katastrofalnog zemljotresa 1979. godine iz vremena Josipa Broza Tita. Sa ponosom priča o spašavanju na kopnu, ali o borbi čoveka i vode. Svaka priča ima svoju posebnu dramatičnost. Svakako, nije lako protiv sile prirode.
-Ronio sam i plivao. Mogao sam dva dana da plivam. Kad se čovek nađe u situaciji da se topi, uhvati ga panika. Ja paničar nikada nisam bio. U najvećoj krizi nema panike. Mozak mora da radi. To je mnoge ljude spasilo, naglašava sagovornik Primorskog portala.
Strah vodi ka panici. Paniku povećava strah za život, a malo ko ne paniči kad izgubi kontrolu.
-Nikada se nisam plašio vode, a imao sam dvije -tri situacije da sam bio gotov. No, mene je spasilo to što se nisam plašio. Čamac mi se prevrnuo na ušću, struja me nosila miljama od obale, ali uspio sam. Drug je bio sa mnom. Svi su mislili da smo pokojni. Spasilo nas je to što nisam paničio. Lagano se prepustio strujama dok se more nije umirilo, kaže Pešo i dodaje: „Dešavalo se da na stotine ljudi gleda kako se neko topi u talasima, ali ljudi nemaju hrabrosti da uskoče u uzburkano, podivljalo more“.
Od stotinu spašenih života, prisjeća se Batrićević, „sigurno sam 30 puta rizkirao sopstveni život da bi spasio čoveka, ili žene“.
A, u čemu je suština, osim snage i vještine šta treba da zna onaj koji spašava.
-Ne smije da se paniči. Kad se primakne osobi koja se topi ako je moguće mora da priča sa davljenikom. Kad osobi konačno priđeš, držiš je čvrstvo. Šta je bitno – kad talas „lomi“ ne smiješ ispustiti onoga koga spasavaš, savetuje vremešni Pešo koji ističe da je srećan jer nikada se niko nije utopio na Ulcinjskoj rivijeri, a da je on bio u blizini.
Batrićevići poznaju ćudi Bojane. Rijeka izvire iz Skadarskog jezera u Skadru, a u donjem toku je prirodna granica između Crne Gore i Albanije. Na ušću u Jadransko more se račva u dva kraka i pravi jedinstveno ostrvo Adu Bojanu. Koje su specifičnosti ove rijeke osim ljepote i posebne energije?
– Pogledaš Bojanu, ona teče ka moru. Logično, uliva se u more. Na primjer ako je Bojana duboka četiri metra, gornja dva teku ka moru, ali pri koritu slane vode iz mora daju rijeci uzvodan tok. To je fenomen. Jake morske struje ulaze u rijeku. Te struje zbune ljude, uhvati ih panika. Karakteristike rijeke treba poznavati, objašnjava Pešo.
Uz rijeku su odrastala i Pešova djeca: dvije kćerke i dva sina. Svi su naučili ćudi prirode, kakve su struje i talasi na Velikoj plaži, specifičnost rijeke Bojane. Kćerka Marija ima spasilačku karijeru na Ženskoj plaži.
Pešov stariji sin Aleksandar (48) kaže da je otac više puta gledao kako on i 10 godina mlađi brat Petar spašavaju ljude.
Braća su nastavili očevu tradiciju „čuvara života na Bojani“. Kako se osjeća čovjek kad čovjeku uspije podariti novi život nakon što ga otgne od sigurne smrti?
-Čovjek se prvo ozari. To je neopisiv osećaj kad se sve dobro završi, a dok traje spašavanje to je kao rutinski čin. Jednostavno imamo sreću što nismo plivali kao naš otac. Imamo brz čamac. Brat je skakao i vadio po dvoje ljudi. Znao je da skoči u talase kad im čamcem ne možemo prići, priča Aleksandar i dodaje prije dvije decenije smo počeli da se bavimo ugostiteljstvom na Bojani tako da dužio dio godine provodimo uz rijeku.
-Prije 20-tak godina imali i prvo spašavanje. Najviše ljudi smo spasili 2017, kaže Aleksandar.
Mlađi brat Petar je po zanimanju kuvar. Radi u porodičnom ribarskom restoranu na Bojani, a bavi se i ribolovom.
Petre, jeste li se nekada uplašili, o čemu razmišljate dok se „borite“ sa talasima, strujama, silama rijeke? Ljudski je da čoveka uhvati strah!
-Nemate vremena da razmišljate. Brat zna, izvadili smo momka u čamac. Preko 200 ljudi je gledalo sa obale. Talasi su bili veliki. Skočio sam. Imao sam se udaviti. Dvoje sam izvukao iz podivljale vode. Strah da uhvati čoveka kad vidi tu silu prirode. Kad sam izašao tek tada sam shvatio gde sam ušao. Strah me uhvatio uveče kad sam vraćao film- šta je moglo da mi se desi. Dođe i prođe strah, kaže Petar.
Ulcinj je mali grad. Na malom prostoru sve se vidi, i zna. Svi znaju za Peša i sinove. Je li desilo da neko zvaničnika dođe i zahvali vam za spašene živote. Godinama rizikujući sopstvene, otac i sinovi, spašavaju živote drugih. Otac i sinovi „čuvari života“ su brend Bojane.
-Nije. Nama je srce veliko pred svevišnjim. Od zvaničnika niko i ne treba da nam se zahvaljuje. Znaju šta radimo, koliko se mučimo, ali njihove reakcije nikada nije bilo. Bog nas je udomio na Bojani. Dešavalo nam se kad spasimo čovjeka pa kažemo pođi i zapali sveću. Mnogi ljudi su tu, gledaju da se neko bori za život, ali ne pomažu. Ne krivimo nikoga. Ljudi nisu spremni. Kad ljudi vide crvenu zastavicu ne treba da ulaze u vodu i prkose prirodi, zaključuju braća Aleksandar i Petar.
U osmoj deceniji životne dobi Pešo na drvenoj terasi iznad Bojane ima svoju stolicu okrenutu ka ušću i beskrajnom plavetnilu Jadrana. Oko njega unučići i radost. Nedavno su Batrićevići dobili još jednog potomka, od Aleksandra. Treća generacija Batrićevića raste uz Bojanu. Magična energija rijeke i njih vuče i osvaja. Dobročinstvo Batrićevića se prenosi na djecu, a snaga raste.
Život nagradi”
