Danas je Dan novinara: Mala primanja, nerealna očekivanja

Medijska scena Crne Gore, imajući u vidu veliku tradiciju, morala bi biti bolja, i po pitanju profesionalizma i po pitanju statusa novinara. I ovaj 23. januar, Dan novinara, prilika je da se pažnja javnosti skrene na probleme sa kojima se suočavaju predstavnici „sedme sile“ – od niskih primanja, preko neadekvatnih uslova u kojima stvaraju do stanja po pitanju bezbjednosti. Sagovornici Primorskog portala, novinari sa više od 25 godina staža u medijima, saglasni su da je izazova i problema mnogo, ali ističu i da kvalitetan mladi kadar, uz podršku države, može vratiti novinarima mjesto u zajednici koje im pripada.

Trenutni status novinara, prvenstveno u finansijskom smislu, nije na zavidnom nivou, smatra Miomir Maroš, koji duže od dvije i po decenije radi u Televiziji Crne Gore. Maroš za Primorski portal kaže da su početak njegove karijere obilježili članovi „stare novinarske garde“, koji su znali kako se čuva profesija.

„Kad „prelistam“ u glavi slike iz proteklih 25 godina, čini mi se da je nekad bilo bolje. I bilo je dobro do negdje svjetske ekonomske krize oko 2006. godine. Ta „stara garda“ novinara, bez obzira šta mislili o njima, čuvala je profesiju. Imali su status nekog ko može da odbrani profesiju i novinarsku riječ, iz razloga što su prvo bili uvaženi od tadašnjih struktura, a s druge strane, i sami zapamtili neke bolje godine. Poslednjih 10, 15 godina sve izgleda lijepo, ali status novinara i u finansijskom i u svakom drugom smislu nije na zavidnom nivou. Postavlja se pitanje kvaliteta kadrova koji rade, ali i kredibiliteta ljudi koji su na određenim novinarskim uredničkim pozicijama. U velikom broju medija postavljaju se i pitanja kvaliteta, finansijske održivosti, statusa… Kada se postave stvari realno, svima nam se čini da je novinarska pozicija kod nas najgora. I ne samo u novinarstvu, ali treba se boriti“, kazao je Maroš i dodao da i danas ima kvalitetnih novinara i medija, ali novinarstva ima „u tragovima“.

„Mi imamo veliku tradiciju – 80 godina radija, 80 godina Pobjede, 60 godina televizije, i stanje na medijskoj sceni bi trebalo da bude mnogo bolje i po pitanju profesionalizma i po pitanju statusa novinara“, podvlači Maroš.

Za mnoge mlade ljude, novinarstvo je bila prolazna profesija, afirmacija za neki drugi poziv.

„Dobar dio mladih se odlučuje za novinarstvo jer im na prvi pogled djeluje kao atraktivna profesija. Ali, po završenom fakultetu, preusmjeravaju se na PR, rad u sklopu nevladinog sektora, određena istraživanja… Oni koji imaju strast prema ovom poslu i koji rade kvalitetno na kraju se pojave u uspješnim i dobro kotiranim medijima, vode udarne emisije i ja zaista budem srećan kad ih prepoznam… Želim da iskažem ohrabrenje i optimizam da u ovoj profesiji studentima upravo uspješni mladi ljudi mogu biti uzor i dokaz da ako želite možete postići mnogo“, ističe Maroš.

Da su ljubav i strast prema novinarstvu preduslov za bavljenje ovim poslom, smatra i njegova koleginica Dušanka Bašić Cvetković, novinarka RTV Budve.

„Biti novinar u Crnoj Gori, ali i svuda u svijetu, ne možete ako mnogo ne volite taj posao. Nikome od nas koji se bavimo novinarstvom motiv nije novac, jer novca u novinarstvu u Crnoj Gori nema. Izazovi su, s druge strane, izuzetno veliki. Ovim poslom bavim se 25 godina i sve te godine čekala sam na neko bolje vrijeme, međutim, prošli smo jednu turbulentnu dekadu, suočavamo se sa novim izazovima, a situacija je skoro ista“, kaže za Primorski portal Bašić Cvetković.

Novinari koji počinju da rade danas u prednosti su u odnosu na one koji su krenuli ovim putem prije 2,3 decenije, jer su informacije brzo i lako dostupne. Ipak, kako kaže naša sagovornica, mladi ljudi lako odustaju od ove profesije.

„Kada sam počela da radim, posao je bio teži i izazovniji. Danas je mladim novinarima lakše jer je sve dostupno i lako dolaze do svih informacija. Ali, u svakom slučaju, za novinarstvo morate da posjedujete veliku ljubav i to je ono što vas pokreće i što vas održava u ovom poslu. Najviše me plaši što mladi ljudi lako odustaju od ovog posla, dođu, učini im se atraktivnim par mjeseci i onda idu dalje, ne zadržavaju se, a to nije dobro. Nadam se da ima i snage i energije da će mladi ljudi koji danas stasavaju u vrlo kvalitetne novinare, nešto promijeniti u narednim godinama, da ne kažem u narednoj deceniji“, kazala je Bašić Cvetković.

Problem na koji se ukazuje svakog 23. januara su, a to naglašava i naša sagovornica, niska primanja novinara.

„Mi smo zemlja kandidat za EU, nedopustivo je da nam novinari žive kako žive, sa toliko skromnim primanjima i da stvaraju u uslovima koji su neprimjereni, u najmanju ruku. Ne možemo da kažemo da nam je novinarstvo na zavidnom nivou. Nikako ne možemo biti zadovoljni visinama naših zarada, zarade u novinarstvu su nepristojno male, od nas se očekuje da budemo zanimljivi, dinamični i zabavni i da na neki način zadržimo gledalište, naše slušaoce i čitaoce u izuzetno velikoj konkurenciji, a motivisani smo jako malo… S druge strane, uslovi u kojima stvaraju crnogorski novinari nisu na zavidnom nivou u većini medija. To nisu uslovi koje zaslužuju intelektualci i ljudi koji djeluju u javnom prostoru i čija riječ ima težinu. To su problemi na koje se mora skrenuti pažnja i ovog 23. januara i svakog prethodnog, a vjerovatno i svakog idućeg. Ohrabrujuće su najave ministarke Vujović, posle duže vremena imamo nekog ko je na jedan respektabilan način komentarisao položaj novinara i vrlo empatično govorio o ovoj profesiji, u smislu i njihove uloge u javnom životu. Jako je važno da se o tome govori, da određene politike počnu da se sprovode“, smatra Bašić Cvetković.

Iako ističe da su protekle dvije i po decenije obilježili veliki izazovi, mjeseci bez plata, teški periodi, naša sagovornica opstala je u svijetu medija.

„Uvijek sam smatrala da su blagosloveni ljudi koji rade posao koji vole. Uvijek sam to smatrala kao glavnim motivom zašto sam ostala u novinarstvu i u godinama kada je bilo izuzetno teško, a prošli smo periode kada po 6,7 mjeseci nismo primali plate… U tim trenucima održavala me ljubav prema poslu i vjera da ipak neko prepoznaje da vi imate neko znanje i talenat, da vam ljudi vjeruju i da na neki način to što radite ima težinu. Nikad nisam odustala, nikad nisam imala dilemu, iako je bilo poziva za druge poslove. I oprobala sam se u drugim poslovima, jer mi, novinari često moramo da radimo više poslova kako bismo opstali. I danas, poslije toliko godina, imam enegiju, želju, ideje, nije mi teško i nikad nisam odbila nijedan zadatak“, kaže Bašić Cvetković.

Danas ne možemo govoriti samo o fizičkoj bezbjednosti novinara

Kada govorimo o bezbjednosti novinara, danas više ne možemo komentarisati samo njihovu fizičku bezbjednost. Internet je otvorio neograničen i slabo kontrolisan prostor, u kom čitaoci mogu da daju svoj sud, nekad i neprimjeren, o novinarskom radu. Bašić Cvetković i Maroš saglasni su da se odlazi u krajnost i da je novinarima potrebna veća podrška.

„Nekada su novinari radili u stanju odsustva publike. Javni mediji bili su zatvoreni za javnost i nije ih u dovoljnoj mjeri možda ni zanimalo šta javnost misli. Međutim, sada smo otišli u drugu krajnost i svi imaju priliku da sve komentarišu – od suprotstavljenih opcija do konkurentskih medija. To nije loše u nekom smislu, jer stav publike i javnosti treba oslušnuti, ali sa druge strane, sada svako može da komentariše, kvalifikuje nečiji rad, a ako nemate urednika, odnosno šefa medija koji će da stane iza vas ili neko profesionalno udruženje, onda zaista možete biti ugroženi. Dio novinara, i to moram reći, ne zna pravila profesije, pa je kritika tu potrebna. Novinari jesu izloženi, jesu glineni golubovi na koje svako može da strijelja. Ljudi koji ne poznaju šta je rad u medijima, vrlo lično gledaju na priloge… Kada postoje kredibilitet medija i novinara i zaštita Udruženja, novinar može slobodno da se bavi svojim poslom. Posao novinara je da traga za istinom a to nije u svakom momentu prijatno“, smatra Miomir Maroš.

Bašić Cvetković ističe da bezbjednost novinara mora biti na prvom mjestu, a danas se apsolutno ne može  govoriti samo o fizičkoj bezbjednosti i fizičkom nasilju, koje su nerijetko novinari u Crnoj Gori preživljavali.

„Sajber nasilje, neprimjereni govor mržnje, uvrede, prijetnje, uzeli su maha. Novinari, pogotovo žene novinarke, nisu pošteđene. Država bi morala da reaguje malo spremnije, na neki način se to mora cenzurisati. Neki ljudi nisu toliko psihički stabilni, to ih potrese, pogodi, dovodi u situaciju da su frustrirani, da ne mogu da funkcionišu ni u privatnom životu, ni na poslu…“, zaključila je Dušanka Bašić Cvetković.