Ne kaže se uzalud „Zanat je zlatan“, savjet mladima – Život brzo prođe, smanjite politiku

Kada je 1966. godine okrenuo po prvi put ključ u bravi svog frizerskog salona na staroj raskrsnici na Pristanu, Nikola Marđonović vjerovatno nije ni slutio da će pedesetak godina kasnije salon koji nosi njegovo ime, nositi i titulu najstarijeg u gradu, a da će pod njegovim budnim okom učiti više od stotinu Barana. Nikola – majstor zanat, ali i izuzetan učitelj, humani sugrađanin i veliki ljubitelj sporta, u razgovoru za Primorski portal prisjeća se kako je izgledalo biti frizer prije pet decenija, brojnih anegdota i mladosti u Jugoslaviji, ali i daje savjet mladima da li se danas latiti makaza i britve.

Nikola Marđonović rođen je 1942. godine, u barskom naselju Dobra voda.

„Rođen 25. decembra, 5 dana me uhvatila ova godina, tako da sam kasnio u školu. Završio sam osam razreda osnovne škole u Dobrim Vodama, a posle u Pečuricama. Onda sam počeo sa zanatom u Školi učenika privrede, u kojoj su bili obuhvaćeni trgovina i svi zanati – od obućara do šnajdera i mehaničara… Kasnije smo dobijali priliku da radimo kod majstora“, počinje priču Marđonović.

Kada je postao učenik kod majstora Vlada Stojanovića, u Pristanu su bila tri frizera – uz Stojanovića, „Krajina“ i salon Prelevića.

„Bio sam dobar đak, najbolji u fiskulturi, ali i zanat sam stvarno savladao i volio. Godinu dana bio kod majstora, učio, nisam smio kroz prozor da pogledam. Prije podne kod majstora, poslije podne u školu, sve do osam sati. Potom sam otišao u vojsku i iz vojske se vratio. Tada su tri radnje bile na Pristanu i nije bilo radnih mjesta da se zaposlim. Uz pomoć moje familije, otvorio sam prvu radnju na željezničkoj stanici. Tada je bio tuda glavni put, nije bilo nadvožnjaka i bogami imao sam dosta posla, radili smo. U međuvremenu, đaci su se javljali da uče zanat. Došli bi, učili, ko je bio za zanat, kod mene bi ostao, ko je vidio da mu taj posao ne leži, promijenio bi posao“, kaže Marđonović.

A učilo je od Nikole više od stotinu Barana. Od njih, sedam-osam je otvorilo sopstvene salone, a neki su ostali i skoro četiri decenije, poput Fada Adovića, koji je kod Nikole proveo čak 37 godina. U ovoj frizerskoj reprezentaciji grada Nikola je bio selektor, Fado trener, a kapitensku traku nosio je i nosi i sada Ceno Mujić, koji je nakon Nikolinog odlaska u penziju postao direktor firme.

Biti frizer u vrijeme kada je Nikola započinjao karijeriju bilo je istinski cijenjeno zanimanje.

„Bogami, u to vrijeme, ako ćemo pravo, bili smo cijenjeni majstori – nosili smo bijeli mantil, izgledali kao doktori, košulja čista, uredna, sve opeglano. Zakrpljena, ali čista! Za primjer su bili majstori u Krajini, uvijek su bili pedantni. Ako je mantil malo oflekan, odmah se pere. Sve je bilo na nivou. Higijena je najvažnija u našem poslu. Kad se radi s britvom, jedna mušterija – jedan peškir.. Da vam pravo kažem, naš zanat je bio u godinama kada sam počinjao dosta težak. Mi tada nismo imali ovakav alat – mašine, makaze, britve… Sve sam radio sa ručnom mašinom, poslije je došlo ovo. Omladina danas ima sve uslove… Ali, ipak, kad volite zanat i sa ručnom mašinom se dobro radilo“, kaže Nikola i dodaje – „Cijenili smo mušteriju, a i mušterija je cijenila nas“.

Početkom osamdesetih godina, frizerski salon se seli u Robnu kuću, a Nikola zajedno sa pokojnom suprugom Stankom otvara muški i ženski salon.

„Robna kuća je tada stvarno bila na nivou. Ostali smo dugo tu pod kirijom. Kasnije smo došli do para i kupili ovu ovdje radnju… Dolazili su učenici kao što su Alan i Ceno, oni su mi stvarno dobri momci, a i oni koji su mi u Robnoj kući sada. Uvijek sam želio da imam majstore koji će mi biti kulturni, koji će primati mušterije i voljeti zanat. Pojedini su pošli i otvorili svoje radnje, dobro posluju. Otkada sam pošao u penziju, Ceno je naslijedio posao, on organizuje, a ja dođem kao neki savjetnik. Oni me cijene, poštuju, i ja njih, jer su stvarno dobri momci i dobre zanatlije“, priča Nikola.

Kad je otvorio radnju nije bilo lako – trebalo je odreći se gotovo svega, cijeli dan biti u salonu.

„Kao mladom, trebalo mi je vremena da steknem mušterije. Isti slučaj je i sa radnjom na bulevaru koju smo otvorili 1995. – ovo je bio zabačen kraj tada, nije bilo rasvjete, pored je bio ringišpil, odavde smo vidjeli makedonske zgrade, „Kaća“ je bila pored nas i dešavalo nam se kad smo startovali da imamo šišanje ili dva dnevno“, priča Nikola, a Ceno dodaje – „Ali, Nikola nam kaže – Ne sjekirajte se, momci, ko vam dođe, njega dočekajte ljubazno i bez brige“.

Cijeli radni vijek Nikola se vodio parolom – Ljubaznost i higijena na prvom mjestu, a ako bi mogao u jednoj rečenici da opiše frizerski zanat, ona bi glasila – Nikad velika para, ali nikad bez para.

Sedamdesetih i osamdesetih, dodaje Nikola, nijesu plate bile velike, ali narod je pristojno živio. Na pitanje je li zaista bilo ljepše živjeti u doba Jugoslavije, Nikola kaže – „Kad bih mogao sjutra da glasam, ja bih glasao za taj sistem“.

„U to vrijeme bio sam slobodan čovjek. Vrata si mogao otvorena da ostaviš, niko mi ličnu nije tražio, ma kakav pasoš… Bili su ljudi drugačiji, odnos omladine drugačiji, bilo je poštovanja… U autobusu, ako vidiš starijeg čovjeka, ustaneš, danas toga nema. Ma nema ni ‘Dobar dan’. Idem ulicom, omladina gleda u telefn udara u mene, ja pitam – Mogu li da prođem sine? Majstor i učitelj su se poštovali, drugačije je bilo“, smatra  Marđonović.

A onda su uslijedile godine inflacije…

„U jednom danu mijenjala se cijena šišanja, recimo, sa 500 na 700 dinara. Ceno ode da preda pazar, dok se vrati, nova cijena. Bilo je mojih prijatelja pezionera, i oni pošteni hoće da plate – nisam im naplaćivao, kakav bih ja to čovjek bio? Kako da naplatim? Nećemo propasti zbog jednog šišanja… Podignu penziju u vrijednosti 10 eura, a ja da naplatim. E takva je inflacija bila…Pazar uzmemo naveče, a ujutru ne možemo od tog pazara ni kafu popijemo“, prisjeća se Nikola.

No, nije jedino inflacija uticala na pad posla – bilo je godina kada su zbog mode rijetki kucali na vrata salona.

„Imali smo standardne frizure. Nismo imali ovakve kao danas, već klasične. Posle su jedno vrijeme bili moderni Bitlsi, pa nismo imali posla, ljudi su se kod sebe trimerom šišali. U vojsci kad smo bili tražili su da se šišamo malo visočije. Više se računa vodilo o brijanju. A sve ručnom mašinicom. Ma kakvo zakazivanje, dođe neko s posla, prometna je ulica bila, svrati, sačekaj pet, deset minuta, prođe vrijeme i njima i nama, nama majstorima je bilo drago da primimo čovjeka… Odlazak kod frizera je bio događaj, sjednemo, popričamo, saloni su bili izvor informacija, tu su se mogle čuti svakakve novosti. Saloni su bili izvor informacija, novosti“, navodi vlasnik najstarijeg salona u Baru.

Sport i njegovi saloni od početaka su nerazdvojni termini, pa su se u salonima svakodnevno „pretresale“ sportske novosti.

„Imali smo svoje društvo koje je dolazilo kod nas da se šišaju, naše teme uglavnom su bile vezane za sport. Ja sam navijao za Hajduk, a imao sam prijatelje i mušterije koji su navijali ili za Partizan ili za Zvezdu. Kada bi igrao Hajduk u nedelju i kada izgubi, ja u ponedeljak ne dolazim na posao, jer znam što će me naći. U mojoj radnji najviše se o sportu pričalo. Danas to nije slučaj. Mi smo znali da odemo ako je dobra utakmica u Split da gledamo, kada dolaze Zvezda ili Partizan… Društvo naše bilo je lijepo, fino, dobro smo se slagali, nije bilo ovoga kao danas – Ko si, što si, nijesmo se to pitali, već smo iskreno drugovali… Kafane, kao kafane, ali manje je bilo kafića, nije kao danas. Bilo je lijepo u naše pero…“, priča Nikola, inače, jedan od osnivača ženskog odbojkaškog kluba Mornar.

„Dan danas kad te cure sretnem, koje su udate, sa djecom, jave se, mnogo mi je drago… one nisu tražile platu, bile su srećne ako igraju, kupi im se trenerka, pođu na ručak….“, kaže Nikola, u čijem su saloni bili gotovo svi poznatiji barski sportisti, ali i Vlade Divac, Lale Bokan, Anto Radović, Nikica Mašanović, Nikola Vučević…

A na pitanje kako su se družili u doba njegove mladosti, naš sagovornik je jasan – Sve je bilo drugačije nego danas.

„Imali smo dvije, tri kafane i na tome se završavalo. Pravili smo igranke u školama, u mjesnim zajednicama, to je bilo organizovano, sjedili jedan ko drugog, a ne kao u današnje vrijeme. Bila je kafana „Kod Joša“… Tu smo se družili, upoznavali, nije bilo drugog načina…“, kaže Nikola.

Uskladiti posao i privatni život nije bilo lako, iskren je naš sagovornik. Često je zbog vremena provedenog u salonu bio kritikovan i od strane najuže porodice.

„Dosta su mi braća zamjerala – ‘Dođi, ostavi posao’. Ali, kada otvorite privatni posao, imate radnju – kako da ostavite mušteriju, čak i ako dođe pred osam sati. Mi, recimo, taman zatvarate radnju, a on dođe iz Sutomora. Pa kakav bih ja to majstor bio ili čovjek, ako ga vratim? Onda smo znali da ostanemo, posao je takav… Zlatno pravilo je – ‘Slomi nogu, ali, ostani u radnju’. Ako ima posla, ima, ako nema, nema, ali u radnji se mora biti, ne zna se kad će mušterija da naiđe. Ako vratite nekoga jednom, dva puta, treći put se sigurno neće doći“, pokazuje Nikolino iskustvo.

Za svoje učenike, Nikola Marđonović nije bio samo učitelj i majstor, već i vaspitač.

„Prevaspitavao sam svoje učenike, to je tačno. Sa dvije, tri godine prakse ne može niko da umisli da je dobar majstor. Ako takav učenik dođe, ja mu kažem – ‘Dobar si majstor, sine, ajde sad iznesi ovo cvijeće napolje i čisti od fikusa list po list’, i to mu kažem kad je najveća gužva. E onda ćeš biti dobar majstor. To su bile neke starinske fine metode…Ali, izveo sam ih na put“, kaže Nikola i dodaje i savjet za mlade: Da se vole i da smanje politiku.

„Mladi treba da se zaposle, da se radi… To je prava stvar, bez posla džabe sve, mora da se rabota. Nije lak ni naš posao, na noge stajati čitav dan, ali je zadovoljstvo bilo ako zavolite i volite zanat. Ako treba, onda se ni ne ruča. Volio bih da se vrati škola učenika privrede, tu su se stvarali pravi majstori. Mladi neka se slobodno uključe i da nađu sebe u nekom zanatu. Svaki zanat je zlatan i od njega se može živjeti“, ističe naš sagovornik.

„Bilo je u salonu smijeha uvijek i prošlo je brzo. Tako da znate vi mladi – sve brzo prolazi“, zaključio je Nikola Marđonović.

Pištoljem na mušteriju

Brojne situacije ostale su da se prepričavaju, a Nikola posebno izdvaja „pucnjavu“ u salonu.

„Imali smo jednog interesantnog mušteriju, veterinara Mila Boljevića. On je bio narodni čovjek, naš redovni mušterija. I jedan dan parkirao je preko puta salona auto, a u međuvremenu došao je jedan sveštenik i sjeo da se šiša. I kako je došao, sjeo, ja počeo da šišam, a Milo ušao sa dječjim pištoljem, pa počeo – kakav je ovo red, ti uzeo sveštenika, a ja sam bio na red, ja čekam! Ja kažem – Čekaj, gospodine, sad ćete biti vi na redu. A on kaže – ma kakav red! I počeo pištoljem bam – bam. Sveštenik se prepao, ustade, kaže, ovuda mi prošao metak, a Milo u kola i džada! Šta se dalje dešava? Pita mene sveštenik jesam li vidio broj kola, da prijavi policiji. Ja kažem – Ne, toliko sam se prepao, nisam ništa vidio. On ode u grad, ode kod moje bratanične i ispriča  – Znate šta se desilo kod Nikole, ja sam bio na šišanju, čovjek pucao, a meni metak prošao blizu. Ona javi braći, tri brata dođoše, kažu – Ko je pucao na tebe, Nikola? Ja kažem ma to je šala bila, Boljević izvadio pištolj… I na kraju smo zvali Mila i svi završili u kafanu…“, prisjetio se uz smijeh Nikola.

Pamte se i neke posjete inspektora. U radnji u bulevaru, radili su Ceno, Alan i Edin, koga je od početka Nikola zvao Dino.

„Inspektorka uzela papire, proziva, kaže Ceno, ja kažem evo mi ga Ceno, Alan, kažem, evo ga i Alen, Edin, ja kažem – Gospođo, nemam ja nikakvog Edina, nego Ceno, Alan i Dino, čitaj to fino. Pokušavali smo da nađemo zajednički jezik, ali na kraju je odustala, Edin je ostao Dino“, ispričao je Nikola.

Tekst je dio projekta koji Primorski portal implementira uz podršku Ministarstva kulture i medija Crne Gore, kroz Fond za podsticanje pluralizma i raznovrsnosti medija.