Učiti o muzici u vremenu bez tutorijala i interneta bilo je teže nego danas, ali mnogo ljepše

Božidar Božo Gagović već 35 godina učestvuje u stvaranju rok muzike na crnogorskom muzičkom nebu. Sarađivao je i sarađuje sa brojnim značajnijim muzičarima i producentima sa ovih prostora. Svirao je u grupama ,,Karlo peti”, ,,Ponoćni ritam”, ,,Bellmondo”, ,,Don Kihot”, ,,Ivan i legende”, ,,Katapult”, ,,The sexy very much”. Poslednjih 15 godina frontmen je poznatog rok benda ,,Akademia”. Gagović je i jedan od potpisnika muzike i aranžmana himne KK ,,Mornar”, nezvanične himne Bara, veliki humanitarac i dobrovoljni davalac krvi dugi niz godina. U novoj epizodi Melos podkasta, Gagović se prisjetio muzičkih početaka, djetinjstva u Lamelama, brojnih kolega iz svijeta muzike, i govorio o bendu Akademia, stvaranju u doba korone…

Prvi susret sa muzikom dogodio se u amaterskom pozorištu pokojnog Čeda Dragovića.

„Moja sestra odvodila me na događaje i tu sam osjetio muziku, budući da niko iz familije ni muže ni šire, da ja znam, nije bio muzički nadaren specijalno… Prvi moj kontakt sa duvačkim instrumentima bio je 1983. godine. Pokojni Miki Jelenić dao mi je da sviram klarinet, a meni je to djelovalo komplikovano. Gledao sam trubače, imaju tri ventila, a on je meni dao instrument sa stotinu klapni i čuda, i nisam bio zadovoljan. Naučio sam ‘Druže Tito, mi ti se kunemo’, to je tada bilo važno, odsvirali smo jednu svirku kod Agave, prošli kroz grad, s tim što sam ja znao tu jednu kompoziciju, ostali su svirali, a ja paradirao okolo… Ali, to se brzo završilo, posle sam ušao u priču o fudbalu, dresovima… Tri godine kasnije, kompletna naša generacija iz Lamela, da li na nagovor Mikija, i pokojni Vanja, njegov sin, bio je tu, Srećko Vuksanović, Mićko Stanić, Boris Tajović, braća Stanisavljević, Erol Marunović, ne bih nekoga da zaboravim, svi smo počeli da sviramo, neki su odustali, a nas jedno desetak je ostalo. Svirao sam 13 godina trombon, prvobitno dobošar, u Black orkestru, do 1999. godine. Mislim da se i orkestar rasformirao u periodu bombardovanja“, prisjetio se Gagović i istakao da je na solo gitaru prešao spletom različitih okolnosti.

Na pitanje kako je uspijevao da nauči sviranje više instrumenata, od bubnjeva, preko duvačkih, do gitare, Gagović kaže da je presudna bila volja.

„Zakačio sam kraj osamdesetih godina, niko u tom trenu nije razmišljao o tome da će se ona velika država raspasti. Ja sam sebe doživljavao kao Gorana Bregovića sa dugom kosom, dobrim bendom iza sebe i hrpom djevojaka u nekom hotelu posle svirke. Ali, zemlja puče, muzika puče, produkcija puče, dođe neki turbo-folk, i ostali smo tu gdje smo. Mlad sam se oženio i ostao sam vezan za grad, iako su ponude postojale. A na pitanje kako sam naučio – pa, morao sam. Tada nije bilo tutorijala, interneta, ne moram da objašnjavam koliko mi je kaseta izlizano ili je puklo… Recimo, naš drug Mitar Lutovac imao je stari Iskrin gramofon, koji je imao jedan zvučnik i mi smo ustvari slušali samo jednu stranu. I sad, slušamo album Iron Maiden-a, recimo, pa čujemo jednu gitaru, drugu ne, čuljimo uši… Snalaženje je bilo veliko. Teže je bilo tada, ali ljepše. I dok sam intenzivno slušao muziku, negdje do 25., 26. godine, preslušao sam par hiljada albuma…“, kazao je Gagović.

U rok muziku ga je, kako kaže, „poćeralo Bijelo Dugme“.

„Kao klinac sa tri, četiri godine uzimao sam jastuke i majkine igle za pletenje da bih svirao „bubnjeve“. Bijelo Dugme je moj prvi udarac. Poslije, kad smo počeli da osjećamo muziku, važni su nam bili Riblja čorba, Azra, EKV, Leb i sol, Smak, pa smo počeli da slušamo velike hitove domaće muzike koji su nam trebali za svirke – Kerber, YU grupu, Parni valjak, Haustor… Od stranih, Deep Purple, to je „šakom u glavu“… Dan danas, imam tri vremenska razdoblja određenih bendova koje volim – Deep Purple od 1970. do 1975., Pink Floyd od 1971. do 1979., i Queen – sve periode“, kazao je Gagović.

Nabaviti nove albume bilo je teško. Događalo se, iskren je Gagović, da dođe i do „otuđivanja nečije imovine“.

„Pored moga ulaza bila je jedna Izborova višenamjenska trgovina, u kojoj je bilo u jednom ćošku rashodovanih kaseta… U dinarima, ne znam koliko je to bilo para, ali pretpostavimo da preko jedan i po euro nije bilo, i onda bismo za 20 eura kupili dosta albuma. Tamo sam kupio „Tajni grad“ od Haustora, album bendova prilično nepoznatih Limenog bubnja, Njujork…“, kazao je Gagović.

Kompletan razgovor dostupan je na sledećem linku:

Voditeljka: Nikoleta Dabanović

Gost: Božidar Božo Gagović, frontment rok benda „Akademia“

Video: Dejan Senić, Igor Perčobić

Muzička podloga i obrada zvuka: Muzički studio „Melos“, Zorica Vučeljić i Filip Despotović